BOSONOGI dečak iz Crvenke gazio je po vreloj bačkoj prašini, a u Beogradu se iskalio kao vrhunski dokumentarista, koji je prvi na male ekrane doveo ljude sa društvene margine. Božidar Kalezić je u Crvenki, koju zove “Moj Makondo” (po mitskom gradu iz romana Gabrijela Garsije Markesa), u godinama posle Drugog svetskog rata rastao u ulici gde nijedno dete nije imalo oca, a neki ni majku. Svi koje je viđao u komšiluku, bili su nepismeni, kao i njegova majka, kojoj je u crvenačkom bioskopu “Budućnost” čitao titlove filma “Jedan dan života”, dok je ona plakala. Patnje iz tegobnog života, koje je iskusio u Crvenki, odredile su njegov stvaralački afinitet prema ljudima “sa dna”.

Kalezić je završio Desetu beogradsku gimnaziju, u kojoj je sedeo u klupi sa Titovim sinom Mišom Brozom. Prvi se u ovom delu Evrope posebno školovao za TV režiju, na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Radio je na TV Beograd, odnosno RTS, od 1968. do 2005. godine. Snimio je dokumentarne filmove “Veštački rajevi” (o narkomaniji), “Da li su zidovi zatvora zidovi pakla?”, “Goli otok”, triptih “Tri sužnja socijalizma (Milenko Tomić, Vlado Dapčević, Palj Bohuš)”, “Politički osuđenici”, “Sudbina porodice Mićić”, “Treptači svemira ili zapis o (zatvorskoj) bolnici”, “Racija na sirotinju”... Urednica RTS Olivera Pančić ističe da je Kalezić stvorio novi izraz TV dokumentarizma, koji on doživljava kao savest društva. U dokumentarizam, koji je dotad bio proširena reportaža, uneo je duboko poniranje u temu.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Od rektora do tajnog agenta


Film “Racija na sirotinju” napravio je 1992. na Železničkoj stanici u Beogradu, o beskućnicima, prostitutkama i ostalim gubitnicima.

- Stanične čekaonice bile su njihove kuće, u kojima su imali čak i delove nameštaja i garderobu. Međutim, sama stanica je imala nešto što je izuzetno tužno. Mnogi od tih ljudi nisu nigde putovali i bili su tu, odakle više nikud neće otići. Bilo mi je lako da ih razumem, jer sam i ja došao ovamo jednim od vozova i gorko plakao na klupi u parku kraj Železničke stanice - ispričao je Kalezić.

Božidar Kalezić Foto Lična arhiva

Poznati književni kritičar i akademik Petar Džadžić, preneo je šta ga je jednom pitao Dobrica Ćosić: “Kako to da Božidaru Kaleziću ubogi paćenici do kraja kažu sve što ih pita, kao u ispovedaonici?”


PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Slikar proglašen za sveca


- Odgovorio sam da sam i ja svojim “junacima”, ljudima od kojih sam tražio da mi otvore dušu, za vreme pripreme snimanja otkrivao svoje patnje, strahove, rane, bolove i nade. Poštovao sam te ljude. Od njih sam naučio kako ostati čovek kad ceo svet, pa i Bog, digne ruke od tebe. Kad se sve srušilo, jedino im je preostalo da sačuvaju ono elementarno ljudsko u sebi, da se mole i veruju da će Bog prihvatiti njihovo kajanje - opisao je Kalezić.

Foto-zapis iz zatvorske bolnice,Foto Branko Pelinović

Kako je naglasio, ne tako retko je svoje životne principe preuzimao od ljudi iza rešetaka.

- Višestruki ubica, koji 22 godine nije izašao iz zatvorske bolnice i nije video zeleno drvo otkako je tu ušao, rekao mi je, kad sam ga pitao zašto tolike godine nije napustio svoju zatvorsko-psihijatrijsku ćeliju: “Kako ću da izađem, kad ne daju? Onaj koji hoće nešto na silu, taj je budala!” Taj njegov odgovor usvojio sam kao svoje načelo - predočio je Kalezić.

S kamerom među robijašima Foto Branko Pelinović

Jednom prilikom bio je tokom snimanja okružen sa 190 ubica, od kojih su mnogi bili višestruki, a jedan čak devetostruki.

- I nije se, naravno, ništa desilo. Samo me je jednom, u zatvorskoj bolnici, jedan napao, ali su svi ostali skočili da me brane - posvedočio je reditelj.

Prvi se opredelio za TV režiju Foto Lična arhiva

Njegove najveće nevolje dolazile su od onih koji su “posebnim očima” gledali ono što je beležio kamerom.

- Kad sam snimao “Goli otok”, nazivali su me špijunom, izdajnikom i fukarom, a kad sam pravio film o najpoznatijem političkom robijašu u Evropi Vladu Dapčeviću, 1987. godine u KPD u Požarevcu, bio sam, zajedno sa saradnikom na tom ostvarenju Slavkom Ćuruvijom, optužen od najviših vlasti za odavanje državne tajne i subverziju, za šta je pretila robija od 17 godina. Dapčević je bio ibeovac, a Tomić i Bohuš protivnici Informbiroa, i sva trojica su tamnovala zbog ideoloških uverenja. To je taj apsurd koji sam hteo da razotkrijem - zaključio je Kalezić.


FUDBALERI, SLIKARI, VAJARI

SVOJIM zemljacima Kalezić se posebno odužio kratkim filmom “Naša je pobeda” iz 1972. o plasmanu FK Crvenka u Prvu saveznu ligu. Čuveni su i njegovi filmovi o slikarima Milanu Konjoviću i Naodu Zoriću, i vajaru Matiji Vukoviću.

Kalezić sa Milanom Konjovićem Foto Lična arhiva


BLAGO ONIMA KOJI OSTAJU

KAD je polazio na školovanje u Beograd, Kalezić je promašio voz i otišao za Sombor. Kaže da ni dan-danas ne zna da li je to uradio slučajno ili namerno.

- Sutradan sam, ipak, morao da odem. Seo sam u poslednji vagon, a u glavi mi je bila samo jedna misao: Blago onima koji ostaju u Crvenki! - priseća se Kalezić.