KADA bi se Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju “Banja Kanjiža” određivao novi naziv, onda bi, verovatno, dilema postojala samo između dva imena. Jedno je ime mudrog Hermana Grinfelda, osnivača banje, a drugo Ferenca Agoštona, dugogodišnjeg direktora koji je od ove ustanove napravio modernu bolnicu, koju je, kako on sada kaže, teško urušiti.

Prvi je četiri godine molio gradske vlasti da mu izdaju koncesiju na 30 godina kako bi sumporna, lekovita voda sa pašnjaka Jaraš mogla da se koristi za kupanje i flaširanje. Kada je 1912. godine, konačno dobio dozvolu, sa grupom preduzetnika osnovao je Akcionarsko društvo “Čudotvorni bunar Arteško kupatilo”. Tako je, praktično nastala banja Kanjiža, jer je stečeno pravo da se do 1943. godine voda može koristiti za kupanje.

Drugi je, mnogo godina kasnije, oživeo “čudotvorni bunar” na Jarašu. U parku banje podigao je spomenik mudrom Hermanu, napravio od nje jednu od najboljih banja u zemlji i čak osam meseci u njoj krio čuvenog šahistu Bobija Fišera, za kojim je bila raspisana svetska poternica.

- Bilo je to 1992. godine kada je Fišer na Svetom Stefanu odigrao revanš meč za titulu svetskog prvaka sa Borisom Spaskim. Za Fišerom je bila raspisana poternica, jer nije platio porez Americi i tim mečom je prekršio sankcije prema tadašnjoj Jugoslaviji. Zato je počela njegova bežanija ka severu. Meč je organizovao novinar Janoš Kubat iz Sente, on se setio mene, jer sam senćanski đak, i doveo ga u banju. Prethodno je dve nedelje bio u Banji Junaković kod Apatina, ali mu je smetala blizina ratišta - priča Agošton.


PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Gradonačelnik u mantiji


Ali nije priča o nastanku banje Kanjiže samo zbir proverljivih informacija, tačnih podataka i jasnih odluka. Kao i obično, prati je romantična, bajkovita legenda o ljubavi sa srećnim krajem. Junakinja je tamnoputa devojka. Ciganka, naravno... Kupajući se vodom sa Jaraša, ona je ne samo izlečila bolesne noge, već se i toliko prolepšala da se udala za mladog i, podrazumeva se bogatog, mađarskog barona, koji se odmarao u banji.

Čudotvorni bunar na Jarašu 1907. Foto Privatna arhiva


Boravak slavnog Bobija Fišera na ovom mestu nije legenda. Nekadašnji direktor Ferenc Agošton svedoči o tome, držeći se obećanja da neće dati da se objave fotografije o tajnom gostu.


PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: Opanci kao sudbina


- Imao je tri telohranitelja, i to su bili naši ljudi. Nije bio preke naravi. Danju je najčešće spavao, a noću šetao, nekada čak 14 kilometara do Horgoša i nazad. Noću je mogao da se kupa u bazenu, nadzirali su ga telohranitelj i spasilac. Berberina smo dovodili iz Sente, a nekada je i on išao tamo da se ošiša. Jedan telohranitelj je svakog dana na Horgošu prelazio u Mađarsku da mu kupi svetsku štampu, jer je želeo da bude u toku - kaže Agošton.

Banja Kanjiža nekada Foto Privatna arhiva

POSETE SVETOZARA GLIGORIĆA - DOK je Fišer bio u banji, Svetozar Gligorić je dolazio svake nedelje da zajedno igraju šah. Satima su igrali. Posećivale su ga još samo sestre Polgar iz Mađarske - svedoči Agošton.

Fišeru niko nije smeo da prilazi, a bilo je tačno određeno i koji konobari ga služe. U restoranu je uvek sedeo za istom stolom, kod ogledala.

- Tu je samo ručao. Voleo je da jede paradajz i riblju čorbu, ali bi redovno uprljao stolnjak. To je nerviralo jednog konobara. Morao sam da mu objasnim da mu taj gost obezbeđuje platu, jer je njegov menadžer dnevno plaćao oko 300 evra. Svakog dana je menjao novac da bi platio boravak. Onda je konobar ućutao - smejući se prepričava Ferenc Agošton.

Bista Grinfeldu, osnivaču banje

Kako je tiho došao, tako je Bobi Fišer nečujno otišao iz banje Kanjiže. Prešao je u Mađarsku, odatle u Japan, pa u Rejkjavik, gde je dobio azil, kasnije i umro i sahranjen. Ali niko nije uspeo da snimi ili slika Fišerov boravak u Kanjiži. Čak ni novinar nemačkog “Šterna”, koji je mesec dana čekao u holu, nudio i novac, ali uzalud.

Agošton sedi za Fišerovim stolom

Nije ni Ciganka iz legende zaslužna za otkrivanje lekovite vode na pašnjaku. To su prvi primetili čobani. Kada su presušila dva jedina bunara za napajanje stoke, oni su 1907. od gradske vlasti tražili da se izbuše novi, što je urađeno naredne godine. Kako u monografiji “Stogodišnja banja” piše dr Atila Klimo, pastiri su ubrzo primetili da je voda iz novih bunara drugačija. Bila je neobično topla, žućkaste boje, pomalo je mirisala na sumpor i bila je zapaljiva. Gorela je ružičasto. Kada su počeli da je piju i da se kupaju, osetili su da im je kostobolja blaža i da im nestaju kožne bolesti. Narod je saznao za ova svojstva, sve je češće koristio vodu sa novih bunara i izvorište je nazvao “čudotvorni bunar”. A kada je 1913. voda dovedena u Narodni park, preduzimljivi Jevrejin Herman Grinfeld procenio je da to može da postane ozbiljan biznis.

Herman Grinfeld sa ćerkom

RADIO NAOPAKO, A ISPALO DOBRO - MNOGE stvari sam radio naopako. A ispalo je dobro. Medicinu sam upisao u 32. godini - pripoveda primarijus Agošton, inače, veliki ljubitelj slikarstva, muzike, kulinarstva i fotografije. Otac dva sina i deda četvoro unučadi.

- Već je imao ciglanu, crepanu i banku. Napravio je banju i tako odredio dalji razvoj Kanjiže - priča penzionisani direktor dr Ferenc Agošton.

Grad je tada Akcionarskom društvu na 30 godina iznajmio i zgradu u Narodnom parku i na večno ustupio pravo vlasništva nad placem za 15 vila - piše u monografiji “Stogodišnja banja”.

Bivši direktor “Banje Kanjiža” Agošton odlučio je 2009. godine da obnovi “čudotvorni bunar” na Jarašu i da u banjskom parku podigne spomenik Grinfeldu. I opet se dogodila legenda. Dan pre otvaranja, bunar je “proplakao”.

Spomenik lepoj Ciganki u banjskom kompleksu

- Bušotina je “proplakala”, jer je iz cevi gde curi gas kapala voda kako ne bi došlo do eksplozije. Narod kaže da će biti kiše kad bušotina plače. I zaista, dan pre otvaranja bilo je sunčano, a sutradan je padala jaka kiša - svedoči Agošton.

Njemu spomenik ne treba podizati. On je to sam uradio. Za 18 godina, koliko je bio direktor, uveo je savremene metode lečenja, kupio najbolju opremu, uveo sisteme kvaliteta i informatike, izgradio dva hotela, dogradio treći sprat banje, zapošljavao stručan kadar i prvi uveo praksu da svim gostima za božićne i novogodišnje praznike pošalje čestitku.

Primarijus dr Ferenc Agošton sa monografijom o banji Kanjiži

- Slali smo čak 2.500 čestitki. Uvek su to bile stare fotografije banje ili reprodukcije slika - kaže bivši direktor.

Banjska voda nekada se flaširala

I kako to često biva, i u legendama i u stvarnosti, pa obućar ima poderane cipele, a krojač pocepane pantalone, primarijus Farenc Agošton, koji je u “Banji Kanjiža” uveo metod istezanja kičme u lečenju diskus hernije, sada hoda uz pomoć štapa. Bolesne kosti leči u “svojoj” banji. Jer je najbolja.

- Ostavio sam banju u takvom stanju da će biti umetnost urušiti sve to - veli nam na kraju.