Vojvoda koji se nije plašio Karađorđa

U dramatičnim događajima oslobađanja od Turaka i stvaranja moderne države Srbije, značajno mesto zauzima vojvoda Jakov Nenadović, koji je, međutim, neopravdano zapostavljen u našoj istoriografiji. Bio je među najznačajnijim vojvodama ustaničke vojske, prvi srpski ministar unutrašnjih poslova i komandant artiljerije, glavnokomandujući na stalno nemirnoj granici na Drini, jedan od najsposobnijih diplomata mlade države. Bio je deda Perside Karađorđević, majke kralja Petra Prvog Oslobodioca.

Jakov, mlađi Aleksin brat, iz znamenite porodice Nenadović iz Brankovine kod Valjeva, posle Karađorđa i Janka Katića imao je najveći ugled u Srbiji. Posle pobede nad Turcima kod Svileuve 1804. godine, postao je jedan od najistaknutijih vođa ustanka. Doprineo je da se u Srbiji 1805. godine uvede Praviteljstvujušči sovjet i postao ministar unutrašnjih poslova. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, sa Karađorđem je emigrirao u Austriju, potom u Besarabiju. Interesantno je da je Jakov bio jedan od najvećih protivnika Karađorđevih, koji ga je postavio za predsednika prve srpske vlade. Umro je 1836. godine u Beogradu, a sahranjen je u Brankovini, u porti crkve gde počivaju i drugi Nenadovići.

- Osim u istorijskim spisima, neopravdano je zapostavljen čak i u memoarima svog sinovca prote Mateje, čiji je cilj bio da, svesno potiskujući ulogu strica, sebi prida veći značaj - kaže dr Vladimir Krivošejev, istoričar iz Narodnog muzeja u Valjevu. - Pored toga, Jakov je više nego što je to zaslužio, bio prikazan u negativnom svetlu. Njegova uloga u podizanju ustanka, organizovanju snabdevanja ustaničke vojske neophodnim ratnim materijalom, oslobađanju i odbrani zapadne Srbije od Turaka, te razvoju unutrašnjeg uređenja države, ne bi smela da ostane istorijski zatamnjena.

U memoarima, prota Mateja veli da se Jakov, po završetku školovanja u Sremu, vratio u Brankovinu, gde se bavio trgovinom svinjama. Dok je Aleksa vojevao i kneževao, prota Mateja popovao, Jakov se bavio zadrugom Nenadovića. Kada je Mehmed-aga Fočić početkom 1804. godine na prevaru uhvatio i pogubio knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina, Jakov je postao najmoćniji ustanički starešina između Drine i Kolubare.

PROČITAJTE I: Vojvoda i Karađorđe usred Bačke

- Na sve načine nastojao je da taj, u bojevima stečeni primat zadrži i ne deli ni sa kim, pa se suprotstavljao i samom Karađorđu, koga je smatrao za komandanta ustaničke vojske, ali ne i za vladara cele Srbije - kaže Krivošejev. - Jakov je bio ogorčeni protivnik centralizma i vlasti jedne ličnosti, naročito Karađorđa, koji je za njega oduvek bio samo slučajni vođa, skorojević i nekolenović, hajduk kojeg je svojevremeno njegov brat Aleksa gonio po Valjevskoj nahiji. Jakov je smatrao da Srbiju treba podeliti na oblasti kojima bi upravljali najviđeniji i najsposobniji pojedinci.

DRŽAVNIK Jakov Nenadović

Međusobne odnose oblasnih starešina usklađivalo bi, po zamisli Jakova, kolektivno skuštinsko telo, kao organ centralne vlasti. Sebi je bio namenio teritoriju četiri nahije kojima je već komandovao - valjevske, šabačke, užičke i sokolske - skoro trećinu ustaničke Srbije. Čak je otvoreno poručivao Karađorđu da mu "ne prelazi preko Kolubare!"

- Predvideo je da sedište vrhovnog organa državne uprave, Praviteljstvujušči sovjet, bude manastir Bogovađa, kod Lajkovca, na teritoriji gde je njegova vlast bila najjača - kaže Krivošejev. - Međutim, Karađorđe je srušio te planove, jer je osnivačka skupština tog tela bila održana u Borku, a za sedište je odabran manastir Voljevica, u Rudničkoj nahiji. Umesto da ima široka ovlašćenja, kako je Jakov zamišljao, Sovjet je u svim iole važnijim stvarima u potpunosti zavisio od Vožda. Mišarskom bitkom završen je period jačanja Jakovljeve moći i pokušaja rušenja centralističkog poretka u ustaničkoj Srbiji, posle čega se on povlači, ali mudro čeka pogodan trenutak za novu akciju.

PROČITAJTE I:Karađorđe crn zbog duga

Na Skupštini, 1811. godine, donet je novi Ustav, Karađorđe je proglašen za poglavara Srbije i glavnokomandujućeg cele ustaničke vojske. Sovjet je ukinut, stvoreni su Veliki zemaljski sud i popečiteljstva, ministarstva sa šest resora. Unutrašnji poslovi pripali su Jakovu.

ČINjENICE Dr Vladimir Krivošejev u Narodnom muzeju Valjeva

- Bio je prvi srpski policajac, ali iskazao se i kao diplomata u vreme rusko-turskih pregovora o miru - kaže naš sagovornik. - Bio je među najpribranijima u opštem haosu posle Karađorđevog bekstva iz Srbije. Obavio je mnoge važne poslove na koje su drugi, bežeći od turskog kolca, zaboravili. Spasao je kompletna državna akta, da ne bi pala Turcima u ruke. Jakov je bio dovoljno mudar da uvidi kad je poražen, privremeno se povuče čekajući novu priliku. Kao dobar trgovac, nastojao je da iznuđena povlačenja dobro naplati, ali nije prodao svoju dušu i ideje. Srbija u kojoj je proveo poslednje dane nije bila ona za čije je oslobođenje poveo borbu tri decenije ranije, ali široka autonomija u odnosu na Tursku bila je ogroman korak ka ostvarenju tog cilja. Jakov je mogao mirne savesti, zadovoljan, da otpočne svoj večni san.

OTROVAN PO ZAPOVESTI KNEZA?

PRED sam kraj života, nad Jakovljevim lagodnim staračkim razbibrigama bili su se nadvili mutni oblaci samovolje Miloša Obrenovića. Zajedno sa ostalim zaslužnima 1835. godine dobio je penziju, simboličnih 60 talira, uz Miloševu opasku da je "već primio na ime mirovine kapital, od kog on i familija njegova uživaju". Nedugo potom, Jakov se razboleo i umro. O tome je Konstantin Nenadović zapisao: "Jakov je živeo tako do 1836. godine. Razbole se, pa kako u Valjevu nije bilo lekara, ode u Beograd da se leči i odsedne u kući Dijamandinoj, i bolje mu budne. Pa nameri da ode u Valjevo, no na nesreću dođe kod njega kneza Miloša lekar Kunibert, te mu neki lek prepiše, i on ga upotrebi, od koga mu odma bude zlo i na prečac umre. Govorilo se da je po zapovesti kneza Miloša otrovan."