Psihijatri: Ubica umislio da je spasilac

KOREN stravičnog masakra u Velikoj Ivanči, po svoj prilici, leži u teškoj depresiji od koje je verovatno bolovao Ljubiša Bogdanović. Pod uticajem bolesti on je umislio da smaknućem svoje porodice i rodbine, ljudi o kojima je čitavog života brinuo, njih spasava svih muka na ovom svetu.

Na to ukazuju način na koji su ubistva počinjena, odabir žrtava, ali i ono što se zna o njegovom ponašanju pre tragedije, gotovo su jedinstveni psihijatri i psiholozi.

Prvi simptom teške duševne bolesti, prema saznanjima iz policijske istage, jeste to što Ljubiša u poslednje vreme gotovo da nije spavao.

- To je značajan simptom teške depresije - objašnjava dr Milan Milić, psihijatar i direktor Pančevačke bolnice. - U njegovom činu vidljivi su odlučnost, determinisanost. Išao je određenim pravcem. Neke kuće je čak i zaobišao. Nije imao nikakvu dilemu. To govori da je bio izmešten u sopstveni svet. U realom životu uvek postoji znak pitanja. Nešto bi moglo da ga skrene, pokoleba. Vapaj, molba, krik ili pogled žrtve. On je, međutim, bez zadrške, pucao u glavu.

Milić objašnjava da teška depresija obično rezultira samoubistvom, ali da nije neuobičajeno ni da se agresija usmeri prema drugima. Posebno ako je reč o depresiji sa elementima teških psihoza.

Objašnjenje porekla bolesti ubice iz Velike Ivanče moguće je naći i u istoriji njegove porodice. Najmanje tri njegova najbliža srodnika patila su od duševnih bolesti. Otac se obesio dok je Ljubiša bio dečak, stric je bio duševni bolesnik, kao i brat od strica.

- Takve bolesti jesu nasledne i jasno je da je on imao ozbiljnu predispoziju za ovakav oblik ponašanja - potvrđuje naš sagovornik.

Činjenica da je ubica bio dovoljno priseban da menja okvire i da iznova puni pištolj, svedoči da je tokom masakra vladao sobom. Posledice svog čina, međutim, verovatno je sagledavao drugačije nego što su one zaista.

- Pretpostavljam da je to doživeo kao čin milosrđa - kaže dr Milić. - Ubiti dete potpuno je neprirodno. To je moguće učiniti samo ako neko hoće da ga reši većih muka. Moguće je da je on želeo da ih spase nekih muka, za koje je mislio da ih čekaju - opšte ekonomske propasti, gladi.

Forenzički psiholog, dr Milan Kostić, slaže se da način ubistva i odabir žrtava navodi na pretpostavku da je ubica sebe video kao spasioca svoji žrtava. To se uklapa i u sliku koji meštani bez razlike imaju o Ljubiši. Svi su ga opisivali kao čoveka koji je uvek bio tu da im pomogne kada je potrebno, da ih odveze kod lekara... Imao je veće imanje od ostalih, bio u boljoj finansijskoj situaciji i brinuo o svojim rođacima.

- Važan element u analizi ove tragedije jeste to što on nije ubio prve komšije, jer nisu bili njegovi rođaci i nisu ulazili u krug ljudi za koje je on „zadužen“ - objašnjava dr Kostić. - To što je on učinio moglo bi da se shvati na neki način kao jedan vid proširenog samoubistva. Reči koje je uputio ženi: „Nama više nema života“, ukazuju na to. On se postavljao kao patron, kao neko ko brine o njihovim životima i kome njegovi životi pripadaju. Na to ukazuje i taj opis da je bio „prek“. To su obično rigidne osobe koja pokazuju sklonost ka ovakvom ponašanju.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- O TRAGEDIJI U VELIKOJ IVANČI PROČITAJTE JOŠ
Javorka, supruga ubice: Tukao me je često
Dan posle masakra u Velikoj Ivanči: Mnoge kuće nema ko da otvori
POGLEDAJTE: Rekonstrukcija masovnog ubistva
Javorkin brat: Moj zet u kući bio tiranin
Mladić koji je preživeo masakr: Krenuo sam po pomoć, a zatekao samo mrtve
Rodbina Despotovića: Što nam ubi čedo?!
Ćerke nastradalih Mijailovića: Mamu ubio dok je pila kafu
Ćerka posetila majku, ubica iz Ivanče u teškom stanju
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SKRIVENI SIMPTOMI

- MOGUĆE je da ubica ranije nije pokazivao znake duševne bolesti, ali i da njegova okolina to jednostavno nije primetila - kaže dr Milić. - Postoji mogućnost da je tek neko kratko vreme pre događaja počeo da upada u teško stanje i da to nije bilo dovoljno da bi njegova bolest bila primećena. Reč je o maloj, seoskoj sredini i mnogi znaci depresije mogli bi da ostanu sakriveni. Zapuštenost, rano ustajanje - sve to može da se uklopi u normalno ponašanje na selu.