Kao zalogaj za pozorišne sladokusce, predstava "Natan Mudri", na sceni Studio Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pokazuje kako se i koliko menja dramaturški kontekst, kad se poučna drama skrene ka komediji (dramaturg Dimitrije Kokanov).

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Komično u tragičnom

Predstava, neobična i zamamna u svojoj likovnosti (scena Jasmina Holbus, kostim Selena Orb) nudi logičan "ključ" za čitanje klasičnog dramskog teksta, a da se on ne dekonstruiše, niti na silu osavremenjava. Kako se istorija u svom ponavljanju logično ispoljava kao komedija, "Natana Mudrog" je Jovana Tomić režirala kao duhoviti rašomon pravoslavlja, islama i judaizma, u kome se do kraja ne zna ko je ko, ko je bio, i zašto to toliko utiče na zajednički fatum. Natanu Mudrom (podtekst je da su mudri oni koji znaju šta im je interes), Jevrejinu, kome su hrišćani pogubili sedmoricu sinova, hrišćanski monah donosi devojčicu, hrišćanku, i Natan je usvaja... Ovo će biti sam kraj priče, koja tumači u prirodi neobjašnjivu posledičnost stradanja hrišćana, Jevreja i muslimana, samo zbog vere, jednih od drugih.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Sve se plaća

Jovana Tomić ovaj klasični tekst Efraima Lesinga, iz 18. veka, osavremenjuje komičnim komentarom, koji mu, zaista, daje spontanost i neposrednost, neophodnu da se filozofski kontekst razume. Predstava je otvorena u svojoj dramskoj strukturi i dopušta svaku vrstu učitavanja savremenosti i empatije, ali je ne nudi gledaocu. On može, sedeći vrlo blizu glumcima, da uživa u njihovoj prostudiranoj, estetizovanoj, teatralizovanoj igri, i da prati intrigu, koja ima izvestan prazan hod u pasažima, kada se, distancirano, ili persiflirano, saopštava Lesingov poučni tekst, a i da nađe vezu sa Novim svetskim poretkom. Predstava "Natan Mudri" može da bude veoma zanimljiva, danas, kada je vreme tako ubrzano, da se za mnogo priče nema strpljenja, pa je ovaj diskurs tajm-aut od svakodnevne rugobe. No, mogućno je da je ona, paradoksalno, vrlo hermetična za publiku, koja očekuje uživljavanje u radnju, jer varirajući od tragedije do komedije, ne ostavlja prostora za katarzu.

Izuzetna muskulatura i prefinjen osećaj za persiflažu Srđana Timarova (Sultan Saladin) spasli su predstavu od humorističnog prikazivanja Istoka, naviknutog kroz masovne medije, a Bojan Dimitrijević, kao Natan Mudri, došao iz neke avangarde apsurda, bio je vrlo neobičan. Bravo na glumačkoj disciplini!...Milica Gojković (Reha) i Dubravka Kovjanić (Daja) su ženski princip, uvek problematičan u didaktičkoj drami, učinile živim ženama, koje svojom mehaničnošću ukazuju na ponavljanje istorije. Miodrag Dragičević je već pomalo ušao u manir uvrnutih likova koje igra, pa je njegov Đakon bio vrlo interesantan, no, čini se, preterano jakog izraza. Mladi Joakim Tasić (Templar) se dobro potrudio da talentom i veštinom uđe u složen žanr, koji je rediteljka nametnula (koreografija Maja Kalafatić), koji je, ipak, kod svih likova, počesto bio sam sebi svrha i trik za relaksaciju od Lesingovog dociranja.