STICAJEM okolnosti imao sam uvid u spise pre nego što je tužilaštvo u Bolonji zatražilo osam slika srednjovekovnih majstora Ticijana, Tintoreta i Karpača, koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu. Njihov zahtev nije utemeljen na pravu, pošto su ove umetnine legitimno i van ratnih zbivanja promenile vlasnika. Ovo je sad borba moći. Pravni zastupnik nemačkog kolekcionara Hermana Geringa kupio ih je pre rata od ranijih vlasnika i platio zlatom, tadašnjim markama i drugim umetničkim delima. A u našu zemlju stigle su po osnovu obeštećenja za ratnu štetu od nemačke države.

Ovo, u razgovoru za "Novosti", kaže dr Ljubomir Prelić, koji se u novom romanu "Skafander", o kolekcionarskoj strasti, bavi i ovom, za nas još "vrućom" temom. Prelić je karijeru proveo u pravosuđu, a poslednjih godina bio je zamenik republičkog tužioca. Bavio se i zaštitom kulturnog nasleđa, čak je učestvovao u izradi Zakona za zaštitu arheoloških nalazišta.

PROČITAJTE JOŠ - “NOVOSTI” OTKRIVAJU: Rim traži da vratimo Geringove slike

- Pozvao sam rukovodstvo Narodnog muzeja da im prenesem šta znam o tim slikama. Bili su vrlo zainteresovani za razgovor - govori Prelić. - Nisam siguran da je postojala koordinacija između naših institucija.

Prelić je bio među privilegovanima, koji su u rukama držali Renoarovu "Kupačicu", ukradenu 1996. iz Narodnog muzeja, pa vraćenu.

"Kupačica", delo Pjera Ogista Renoara

- Kada se dogodila krađa Renoarove slike, predložio sam da se zatvori Narodni muzej ne bi li se alarmirala država da se zgrada na Trgu republike bolje obezbedi, kako bi se izbegli slični delikti. Mnogo volim slikarstvo i činilo mi se kao da je meni lično neko nešto mnogo vredno ukrao - kaže Prelić. - Međutim, moj apel nije naišao na dobar prijem. Objasnili su mi da to ne bi dobro politički odjeknulo.

PROČITAJTE JOŠ - “NOVOSTI” SAZNAJU: Italijani opet traže slike iz Narodnog muzeja

Prelić je obijao pragove mnogih institucija - države i Srpske pravoslavne crkve. Tražio je da se u Srbiju vrati ruka Jovana Krstitelja, koja se nalazi u Cetinjskom manastiru.

- Nema s kim nisam o tome razgovarao. Ne razumem zašto nam je ne vrate - pita se Prelić. - Ruku Jovana Krstitelja dobili su Karađorđevići, kao znak zahvalnosti ruskih emigranata. Smatrali su da bi trebalo da ostane kod kraljevske porodice. Za moj zahtev nije bilo zainteresovanih, a u SPC su mi rekli da bi ova relikvija trebalo da ostane tamo gde jeste, da se ne bi remetili dobri odnosi u crkvi.

PROČITAJTE JOŠ - Upravni odbor Narodnog muzeja o zahtevu Italijana: Neka plate čuvanje, pa onda mogu da nose slike!

U romanu "Skafander" Prelić, koji je i sam ljubitelj i sakupljač umetničkih dela, istražuje kolekcionarsku strast i porive koji vode ka njoj. Kroz priču o kolekcionaru koji se odlučuje da izađe iz senke i pokaže javnosti slike starih majstora, autor čitaoca vodi na putovanje kroz svet antikvara i kolekcionara, od buvljih pijaca Zapadne Evrope do velikih aukcijskih kuća.

- Sakupljanje antikviteta i dela starih majstora predstavlja jedan vid putovanja kroz vreme. Najveća draž u ovoj strasti jeste istraživanje porekla autora i istorijskih okolnosti kada je delo nastalo - objašnjava Prelić. - Jedan od vodećih motiva jeste zadovoljstvo koje pruža konzumiranje stare umetnosti. Međutim, iza iluzije o posedovanju ostaje saznanje o tome da sve vredno ranije ili kasnije završi u muzejskim zbirkama. Kolekcionari su samo privremeni vlasnici predmeta koji putuju od ruke do ruke.

Prelić je istraživao da li se kolekcionarstvo kod nas razlikuje od onog u bogatijem svetu.

"Portret kraljice Kristine od Danske"

PROČITAJTE JOŠ - Tintoreto pripada Srbiji

- Osim što je na znatno nižem finansijskom stadijumu, znatno je i ležernije i u odnosu prema atribucijama i proceni vrednosti dela - kaže Prelić. - Još pre dvadesetak godina u Bukureštu je bilo gotovo nemoguće u antikvarnici naići na iole vredniji predmet ili sliku, bez temeljno izvršenih provera. Kod nas ponekad antikviteti prođu i kroz "pet ruku", bez temeljnije provere atribucije. To ostavlja mogućnost za prijatna i neprijatna iznenađenja.


PREDIĆ I JOVANOVIĆ NAJSKUPLjI

NAŠE kolekcionare najviše zanimaju dela domaćih slikara.

- U jednom periodu najskuplje su bile slike Save Šumanovića, a sada su to dela Paje Jovanovića i Uroša Predića - objašnjava Prelić. - Simptomatično je da je uspeh naših umetnika u svetu bio povezan s njihovim školovanjem ili životom u inostranstvu. Predić je učio slikarstvo u Beču i oslikao pozorište, majka Paje Jovanovića je bila Francuskinja i najduže je bila u Beču, dok je Vlaho Bukovac poreklom delimično bio Italijan i veliki deo života proveo je u inostranstvu.

ISKUŠENjA

- KADA sam svojevremeno posetio jedan muzej u Srbiji, rekli su mi da ne moram da kupujem ulaznicu - govori Prelić. - Krenuo sam na sprat da pogledam slike, niko nije pošao za mnom. Bilo je leto, prozor otvoren, a na zidu ogromna slika Uroša Predića. Vratio sam se u Beograd, napisao pismo direktorki tog muzeja da su bili veoma ljubazni i dobronamerno sugerisao da ne puštaju posetioce same na sprat, kako neko ne bi pao u iskušenje da kroz prozor spusti Predićevu sliku. Sličnu sugestiju dao sam lokalnom muzeju na Korčuli.