ITALIJANSKO državno tužilaštvo pri Osnovnom sudu u Bolonji zatražilo je od Srbije da vrati osam slika iz Narodnog muzeja, ekskluzivno saznaju "Novosti" od izvora bliskih pravosuđu. Ta dela je Jugoslavija 1949. dobila kao ratnu reparaciju, na ime štete pretrpljene od nemačkih nacista, italijanskih fašista i drugih okupatora, kažu srpski pravnici i istoričari umetnosti.

U optužnici se "za dela koja proizilaze iz delikta krađe i pronevere" okrivljuju četiri italijanska stručnjaka i dva bivša rukovodioca Narodnog muzeja koji su 2004. i 2005. u Bolonji i Bariju organizovali izložbu "Od Karpaća do Kanaleta, italijansko umetničko blago iz Narodnog muzeja u Beogradu". Optužba je utoliko čudnija, jer je izložba organizovana kao projekat međudržavne saradnje na najvišem nivou. U njenoj realizaciji su učestvovala italijanska ministarstva, vrhunski stručnjaci, banke i naravno policija, carina i osiguravajuća društva. A tužilac kao dokaz kriminalnih radnji navodi katalog izložbe, čiji su autori većim delom italijanski stručnjaci, a predgovor mu je napisao tadašnji ambasador Italije u Beogradu! U katalogu je zabeležena procena italijanskih stručnjaka da dela apeninskih slikara u Narodnom muzeju nisu naročito vredna, pa je još nejasniji motiv da se one traže ovako grubo i nediplomatski.

- Čudno je kako to da tokom godina zajedničkih priprema i meseci, koliko je trajala izložba u Italiji, niko nije primetio ništa sumnjivo u slikama koje je Jugoslavija, ili preciznije Srbija, dobila kao simboličnu ratnu reparaciju - kaže Nikola Kusovac, dugogodišnji kustos Narodnog muzeja, sada u penziji. - Naime, Srbiji i njenim građanima nikada nije vraćeno ono što je opljačkano u ratu. Ovakav zahtev italijanskog tužioca izgleda kao revizija istorije.

Srpski pravni stručnjaci uočili su grešku u optužnici, koja tvrdi da su sporne slike zapadni saveznici dali Jugoslaviji u "postupku restitucije". Taj pravni izraz znači vraćanje u prethodno stanje. Pošto pre rata slike nisu bile u Narodnom muzeju, bolonjski tužilac smatra da treba da budu vraćene Italiji. Međutim, srpski pravnici ističu da on nije pročitao katalog izložbe, koji navodi kao dokaz, gde lepo piše da je slike od zapadnih saveznika dobila Komisija za reparacije pri vladi FNRJ. A reparacija znači odšteta slične vrednosti umesto pokradenih umetnina iz Srbije, koje nisu pronađene.

DEMANTOVANI DOKAZ

TEKST o Mimari, objavljen 2001. u američkom stručnom časopisu "Art njuz", iskorišćen je kao jedan od osnova italijanske optužbe. U trenutku kad je pisao članak, Konstantin Akinša je bio zamenik direktora za istraživanje u Komore za umetničku i kulturnu baštinu, organu Savetodavne predsedničke komisije o kulturnim dobrima u Holokaustu. Sedište ove institucije bilo je u Vašingtonu, a radila je pod okriljem predsednika SAD Klintona. Za pisanje članka Akinša je koristio građu CIA i drugih američkih službi o Mimari, koju je dobio iz Predsedničke biblioteke Vilijama Klintona. Tu građu, koja se koristi kao dokaz optužnice, predao je američkim istražiteljima koji su ga navodno saslušavali, posle članka u kome je "otkrio" da beogradski Narodni muzej krije ukradene italijanske slike. Ključni sagovornik u tekstu, koji je navodno potvrdio ovu tezu, bio je Jovan Despotović, zamenik srpskog ministra kulture. Međutim, on je ubrzo demantovao ove navode.

Odštetu Jugoslaviji su dodelili organi američke okupacione uprave u Nemačkoj, koji su posle 1945. upravljali Sabirnim centrom u Minhenu, gde je čuvano zaplenjeno umetničko blago koje su nacisti opljačkali širom Evrope. Jugoslavija je 1948. dočekala kao jedina zemlja koje je imala potraživanja za opljačkanim umetničkim blagom, a nije dobila ništa iz riznice u Minhenu, iz koje su se namirile prvo velike sile. Tek posle sukoba Tita i Staljina, Amerikanci menjaju stav prema Jugoslovenima. Prema svedočanstvima savremenika, oni 1949, uoči zatvaranja Sabirnog centra u Minhenu, još uvek krcatog umetninama, odlučuju da udele ponešto Jugoslovenima, s ograničenjem da to ne budu mnogo vredna remek-dela.

- Do tada su svi jugoslovenski zahtevi zapadnim saveznicima za povraćaj opljačkanih dragocenosti bili ignorisani, iako su naše stručne komisija još 1945. popisale i zapadnim saveznicima predočile ogroman broj nestalih umetničkih dela - kaže Kusovac. - Ja sam svojevremno držao u rukama te tomove precizno popisanih umetnina, gde je prvo predstavljena imovina opljačkana od Jevreja, a tek potom od Srba. Međutim, to nije pomoglo da zapadni saveznici uvaže jugoslovenske zahteve, jer je Hladni rat počeo, a mi smo bili s komunističke strane gvozdene zavese. Kad su zapadni saveznici najzad odlučili da nam nešto daju, doveli su kontroverznog Mimaru da bude stručni saradnik jugoslovenske misije, u kojoj ga niko nije poznavao.

Neke od slika koje se potražuju

Italijanska optužnica navodi da je Ante Topić Mimara 1949. navodno prevario saveznike i uzeo tone umetnina iz skladišta u Minhenu. Mimara ne može da se brani od ovih optužbi, jer je umro još 1987. godine. I za života je ovaj neobični trgovac umetninama optuživan za krađe i falsifikovanje, ali te optužbe nikada nisu dobile epilog na sudu, iako su ga saslušavali CIA i FBI. Po nekim spekulacijama, Mimara je uživao njihovu zaštitu, jer je bio američki agent. Legende koje kruže o ovom čoveku, čiji identitet nije pouzdano utvrđen, navode da je radio i za nacističku obaveštajnu službu, sovjete, ustaše, ali i jugoslovensku Udbu. Sam je priznavao da je poznavao Tita dok je bio kominternin agent Valter, da je bio umetnički savetnik Hermanu Geringu i da je slikao portret Hitlera. Optužnica navodi da je posle okončanja restitucionog procesa i zatvaranja centra u Minhenu Mimara imao pet kontejnera sa po pet tona umetnina, s kojima se selio od Južne Amerike do Maroka i trgovao.

U Jugoslaviju je poslao 166 slika, među kojima i osam slika koje se navode u italijanskoj optužnici. Od tih slika pet je Herman Gering, maršal Trećeg rajha, legalno kupio za veliku sumu u tada savezničkoj fašističkoj Italiji 1941. od italijanske porodice Kontini Bonakosi, preko antikvara Venture. Za tri slike iz Geringove zbirke tužilaštvo tvrdi da su dobijene u razmeni s Venturom, prema svedočanstvu iz 1946. koje je islednicima dao uhapšeni Andreas Hofer, nekadašnji šef umetničke zbirke rajhsmaršala. Ukoliko je Hoferovo priznanje savezničkim agentima bilo iskreno, Gering je Venturi dao nekoliko dela francuskih impresionista oduzetih od Jevreja u zamenu za slike italijanskih majstora. Francuzi su posle ove izjave stekli osnov za uzimanje tih slika od Italijana.

O trgovini s Geringom antikvara Venturu je 1955. ispitivalo i italijansko tužilaštvo, ali je oslobođen, verovatno jer je trgovao po zakonu i nije mogao da bude odgovoran za fašističko uređenje države.

- Malo je čudno da se sad kao italijanska nacionalna baština potražuju slike koje je legalno kupio Gering 1941. u savezničkoj fašističkoj Italiji - smatra Kusovac. - Naknadno doneti zakoni ne mogu retroaktivno da utiču na nadoknadu ratne štete, iako izgleda da neko želi da izbriše činjenicu da je Italija do 1943. bila članica Sila osovine. Po ovoj tužbi sad ispada da je okupirana Jugoslavija u stvari napala okupatore Italiju i Nemačku i otela slike Geringu i Italijanima koji su s njim trgovali!


U MUZEJU SVE JAVNO

MIMARA šalje 1949. u Jugoslaviju 166 slika od kojih samo deo stiže u Narodni muzej, dok deo završava u Belom dvoru, Zagrebu i Ljubljani.

- U Narodnom muzeju je sve uvek bilo javno - kaže Kusovac. - Nikada nije bila tajna koje su slike stigle u procesu reparacija, one su bile u stalnoj postavci, videli su ih bezbrojni posetioci, među kojima i diplomate. Pravo je pitanje zašto ih niko nije tražio sve do sada, kad su pomrli svi direktni učesnici reparacionog procesa. To izgleda kao revizija istorije, naročito ako se uzme u obzir da se u optužnici navode i slike koja Srbija duguje i slike koje su joj saveznici dali pošto su ih oduzeli nacistima u Nemačkoj i Francuskoj. Zašto bi se time bavio italijanski tužilac. To zvuči kao pretnja. Ili ucena.