Beogradske priče: Poslednja kafanska odbrana Beograda

NALETI modernih tokova traže od ljudi posebnu veštinu kako bi ipak zadržali svoju autentičnost. Tako je jedna starija beogradska generacija iskusnih sportista sa Tašmajdana i gradskih intelektualaca osnovala udruženje "Poslednja kafanska odbrana Beograda". Pred naletom kafića i šoping molova, restorana brze hrane i pića, oni su se umestili u kafani pored Bajlonijeve pijace, gde im ambijetn i danas čine karirani stolnjaci, a kelneri sede sa gostima.

PROČITAJTE JOŠ - BEOGRADSKE PRIČE: Grad iz starog spomenara

Jedan od osnivača ovog boemskog a duhovnog udruženja je inženjer Slobodan Jovanović, čovek sa raskošnim svetskim iskustvom, brojnim godinama koje je proveo u različitim evropskim metropolama i gigantskom ljubavlju koju gaji upravo za - Beograd.

PROČITAJTE JOŠ - BEOGRADSKE PRIČE: Prestonički ambijenti tridesetih

- Ovaj grad je iznedrio ljude posebnog šmeka i humora, sa jdnom kosmopolitskom ležernošću koja ne priznaje nikakve autoritete - počinje Jovanović pripovedanje za "Beogradske priče".- Ovaj grad ima neka nepisana pravila ponašanja, suptilna i nevidljiva za razliku od svetskih metropola gde se tačno i precizno zna kućni red ponašanja i življenja. To je osetio najbolje Momo Kapor i taj stil i mentalitet obradio kao najbolji posleratni hroničar ovog grada.

Priču o starom Beogradu naš sagovornik počinje pripovešću o svom ocu Dragoslavu Jovanoviću, koji je 1938. godine diplomirao na Pravnom fakultetu i kao advokatski pripravnik se aktivno bavio sportom. Bio je član veslačkog kluba, ali i sekretar Beogradskog teniskog kluba (BTK) koji je imao terene na prostoru današnjeg Tašmajdana. Njegovi drugari i on su uspeli u predratni Beograd da dovedu čuvenog tenisera Dona Badža i to je bila vrhunska senzacija u prestonici.

- Beograd je tridesetih godina živeo kao i sve evropske metropole - nastavlja Jovanović.- Važni su bili svetosavski balovi, postojali takozvani soarei teniskog kluba, a maturanti su imali strogo naređenje da posle osam ili devet sati uveče ne izlaze iz kuće. Nosili su se šeširi po poslednjoj pariskoj modi. Postojalo je i klizalište na Kalemegdanu. Tako se pored Bukurešta i Beograd nazivao "Mali Pariz". Odatle i ime čuvene kafane u Birčaninovoj ulici. Tom razvoju grada mnogo je doprinela i ruska emigracija čija srednja klasa je pobegla od revolucije dvadesetih godina. Dali su veliki pečat nauci, arhitekturi, kulturi...

Ali u Beogradu toga doba stasava i klasa trgovaca koji svoj kapital ulažu u razvoj grada i Srbije. Ovde se javlja filantropski pokret zadužbinara koji zidaju palate i poklanjaju ih otečestvu.

Budući da je naš sagovornik gradio karijeru širom sveta, posmatrao brojne metropole, njegovo viđenje našeg grada je umnogome autentično.

- Beograd ima svoju neobičnu energiju. Neku posebnu magiju. Možemo ga videti i kao Vavilon koji se posle toliko uništavanja, bombardovanja i ratova uvek diže iz pepela kao mitska ptica Feniks. Gledajući ga - on nije arhitektonski lep grad. Kada se u Parizu popnete na neku zgradu u centru vidite potpuno ravnu liniju krovova koja odražava arhitektonsku haromoniju, red i disciplinu, ali i jedno linearno razmišljanje i ponašanje ljudi koji tu žive, misle, rade i stasavaju... Popnite sa na bilo koju zgradu u Beogradu, u centru ili periferiji, i videćete apsolutni urbanistički haos, zbrku i nesklad. Međutim, koliko god to odavalo neestetsku sliku, takva arhitektura grada ukazuje na ogromnu individualnost ljudi koji tu žive i koji moraju da se snađu u tom prostoru i vremenu.

Trenutno je Beograd, kako objašnjava Jovanović, u "modnom svetskom trendu betona".

- Na sve strane je beton. Od Beton hale do parka na Slaviji, do Trga Republike i najavljene "betonizacije" Kalemegdana i Topličinog venca. Za posledicu ovog pokreta na žalost imamo seču drveta. A drvo je kao što svi znamo još biblijski simbol života. Trajanja. Drvo nam je podarilo senke hlada, plodove, materijal za kuću, zadržavalo je vodu... Kada se drvo poseče ostanu godovi koji imaju kružne linije baš kao što ih imamo i mi na kružnim delovima kažiprsta. Kada prođete Dušanovom ulicom stoje posečeni platani kao vojnici. Podsećaju me na pozorišni komad "Drveće umire uspravno".

Naš sagovonik se pita šta je onda ono što možemo da ostavimo potomcima?

- Jedan mudar čovek reče da su to samo dve stvari: koren i krila!

Beograd kao večni grad će se izboriti i sa ovim modernim tokovima. Neće mu to biti prvi put u njegovoj milenijumskoj istoriji.

Na pitanje šta će biti s nama, Jovanović odgovara kroz stihove jednog pesnika iz Nove varoši.

- Svakoga vreba sopstvena duša. A duša je starija od zvezda.