Njegov najnoviji film „Taksi bluz“ je, za nepunih mesec dana, pogledalo preko sto pedeset hiljada ljudi, što govori u prilog činjenici da je Andrija Milošević poverenje publike opravdao u potpunosti, i da, s razlogom, pripada generaciji onih glumaca na čijem će se talentu temeljiti budućnost umetnosti kojom se bavi.

Njegova televizijska i pozorišna ostvarenja su podjednako uspešna, i bez obzira na to što je, gotovo, neprestano u centru pažnje, i što ga istovremeno možemo gledati u više projekata, mera koju je pronašao lišava nas prezasićenosti i svaku njegovu novu ulogu čini iščekivanom. Ipak, postoji nešto mnogo više u vezi sa Andrijom, što otkrivamo u ovoj priči.

Pre svega, onu stranu njegove ličnosti koju retko vidimo i shvatamo u intervjuima, a koja je suštinska, i okružuje njegovo, kako kaže, „ostrvo zdravog osmeha“. Optimizam jeste njegov motiv, princip, izbor i podstrek, ali ovaj glumac u sebi čuva mnogo toga neiskazanog, značajnog, neotkrivenog, možda i bitnijeg od smeha na koji smo navikli, a što je njegov životni i umetnički put učinilo izrazito stabilnim.

Naša percepcija je, ponekad, uslovljena samo onim što vidimo ili mislimo da vidimo, a neke istine je, zaista, menjaju.

* Zbog čega je “Taksi bluz”, u vašoj ličnoj kategorizaciji uspeha, značajan film, i šta ga preporučuje gledaocima koji, još uvek, nisu otišli u bioskop?

To je jedna divna, emotivna, porodična komedija. Film je brz, duhovit, uzbudljiv, rađen s ljubavlju, i to se vidi u svakom kadru. Igra plejada naših najboljih i najpopularnijih glumaca, što je dovoljan razlog da se obavezno pogleda, pre svega, što su mnogi od njih, zaista, u posebnom izdanju. Bio sam koproducent ovog filma i to je pomak u odnosu na moj dosadašnji rad. Učio sam zanat i, možda, sebi obezbedio dovoljno znanja da se u neki sledeći projekat upustim sa manje skepse u producentskom smislu.Volim da naučim nešto novo i da radim sa znanjem i verom u sebe i sopstvene veštine. Ovaj poduhvat je za mene bio veliko iskustvo.

* Nedavno ste sa kolegom Viktorom Savićem otvorili pozorište. Da li je „Teatar na brdu” opravdao vaša očekivanja i šta vam ukazuje da ste na pravom putu?

Nismo očekivali da će ljudi tako masovno i zdušno da nas podrže. Publika i glumci su osnova pozorišta i, za sada, imamo ih na broju. “Teatar na brdu” se rodio iznenada i sva je prilika da je tako moralo biti. Osetili smo potrebu da ljudima pružimo nešto novo, uzbudljivo i kreativno. Trudimo se, učimo i radimo, kolege nas bodre, pisci i reditelji hoće da sarađuju sa nama, dakle, imamo zdrav teatar, scenu koja, očigledno, motiviše i privlači. Ono što je sjajno u celoj priči, jeste podatak da je opština Čukarica sve inicirala i pozvala nas da podignemo sve iz temelja, a “Diopta”, uspešna firma, pomogla nam je da počnemo, tako da su jedna opština i jedan privrednik, uz pomoć dva glumca, uspeli za dva meseca da naprave brend o kom priča ceo grad. Naša prva premijera, “Šećer je sitan, osim kad je kocka”, Nikole Pejakovića, postala je hit i dupke je puna. Dakle, trud se isplati.

* Kada glumci osnuju pozorište, to predstavlja ogroman korak, ali koliko je, na žalost, i borba sa vetrenjačama, posebno u ovoj zemlji?

Nema tu žalosti. Svuda je teško raditi u pozorištu. Ono je lepo, ali zahtevno i iscrpljujuće, međutim, ako nešto volite i želite, onda zapnete i radite. Ja se nikada ne borim sa vetrenjačama, niti imam vremena za gubljenje. Ukoliko vidim da nešto ne funkcioniše, idem dalje. Za sada, mislim da smo na pravom putu i da smo, ipak, nešto lepo i značajno pokrenuli. Našu šansu vidim u velikom iskustvu koje imamo, publika nam veruje i imamo ozbiljan motiv da nas ljudi pamte po nečem lepom.

* Šta nam “Teatar na brdu” predstavlja u narednom periodu?

Gostovanja prestižnih predstava i šou progama, interesantne produkcije i jednu novu energiju koja će pokrenuti mlade umetnike. “Teatar na brdu” je budućnost. U to sam siguran.

* Kada se osvrnete na skoro dve decenije profesionalnog bavljenja glumom, na stečeno iskustvo, trag, značajne uloge i uspeh, koliko ste ostvaren i spokojan čovek, a šta, možda, nedostaje da bi zadovoljstvo bilo kompletno?

Živite dok živite, kad umrete potpuno vam je svejedno šta će dalje biti. Ovaj svet ću napustiti “mrtav zadovoljan”, da se slikovito izrazim. Radiću ono što znam da treba, ono za šta sam predodređen, a koliko će to, posle mene, nekome značiti je nešto što me neće doticati. Ljudi sami biraju svoja uverenja ili svoje afinitete, u skladu sa karakterom, koji je više ili manje labilan. Život je jedan, a smrt je večna, zato živim i uživam u svemu što radim.

* Od samog početka profesionalne karijere jedan ste od najangažovanijih glumaca u regionu. Ipak, vaš talenat nije “potrošen”. Kako pronalazite meru?

Ne može niko da vas potroši, ako sami sebe stalno unapređujete. Treba čitati, obrazovati se, morate raditi na sebi. Mada, ruku na srce, naš medijski prostor je toliko mali, da nije tako teško opstati, kako se čini. Nisam video nijedan znak pored puta, video sam samo put i išao njime.


Foto Karim Fatal

* Vaše ime u televizijskim i filmskim komedijama je sinonim kvalitetne zabave i smislenog humora. I to, na jedan način, jeste vaš zaštitini znak. U kakve uloge „bežite” kada se zasitite takvih karaktera? Da li u pozorište i izazov drame?

Ne bežim, idem napred i, uvek, uprkos nečemu. Nisu samo uloge važne, važan je i neki životni plan. Važno je živeti, i tu nema uloga i automitomanskih priča. Čovek mora preuzeti neke odgovornosti, bez obzira na to šta ko mislio ili želeo da vi budete. To sam što sam. Kome smeta neka promeni kanal. Što se pozorišta tiče, ono je kolevka glumačka. Ono daje potpunu slobodu u izrazu. To je hram u koji se ulazi skrušeno, ali u njemu dobijete krila i letite slobodni, kao ptica. Scena će vam uzeti i srce i dušu, iscrpiće sve vaše energetske resurse, ali mi ispitujemo svoje granice, a one su, sa svakom predstavom, sve dalje. Izlazak pred publiku je uvek skok u nepoznato. To je ono što nas, na neki način, čini ovisnicima o adrenalinu.

* Često ste u medijima, ali deluje da vam popularnost nije bila cilj i da imate otklon, zbog kog niste izbanalizovali ime i karijeru. Kako to kontrolištete?

Nekako se desilo da je moje ponašanje na televiziji i, uopšte, u medijima, vrlo opušteno. Nema imperativa senzacije ili pokušaja samoreklamerstva preko banalnosti. Mislim da imam poseban pristup, koji je prepoznatljiv jer je komšijski, prirodan, nekada i infantilan, ali usred opšte izveštačenosti i folirancije, to mnogim ljudima deluje kao ostrvo zdravog osmeha. Nikada nisam hteo da ljude opteretim sobom i svojim problemima, da trgujem svojom intimom, da lažiram sopstvene emocije ili da ih bacam drugima pod noge javno i kao da nisu moje. Ja sam samo čovek koji je sada tu i nikada više.

* Uprkos toj otvorenosti, čini se da se retko ko trudi da otkrije šta se nalazi iza tog ostrva. Koje stranice “vaše knjige” su mnogo važnije od onih o kojima stalno govorite, jer vas stalno i pitaju?

Kada sam na Instagramu objavio svoju prvu pesmu za decu, ljudi su reagovali veoma pozitivno, valjda nisu očekivali to od mene. Imali su jednu sliku, a onda su, odjednom, dobili nešto što ih je, jednostavno, pomerilo. Kasnije je to postala mala medijska senzacija koju sam iskoristio da se obratim najmlađima, jer su, u potpunosti, prepušteni katastrofalnim stvarima na internetu ili šturim emisijama na televiziji. Ovo pominjem jer je to jedan deo mene koji sam nekontrolisano otkrio svima. Publika me nije tako doživljavala. Pomislio sam da je, možda, došlo vreme u kojem ću pokazati neku svoju dublju prirodu, kako u ulogama, tako i privatno. Hoću reći, najvažnije stranice moje knjige tek će se otkriti.


PROČITAJTE I: ANDRIJA MILOŠEVIĆ DRASTIČNO SMRŠAO: Još se navikavam da mi je ostalo pola mene meni

* Koliko se trudite da život posmatrate kroz prizmu optimizma i onog osmeha o kom ste govorili, i da li vam to, u ovom vremenu opšteg sunovrata, pomaže da ostanete svoj, stabilan i srećan čovek?

Svako bije svoje bitke. Teško je izboriti se sa predrasudama, kulturom negativnih mišljenja, bez obzira na činjenice, potpunom pomamom za uvredama kao osnovnim načinom komunikacije ili, što je još gluplje, osnovnim načinom na koji iskazujete bogatstvo duha. Internet je omogućio bilo kome da bilo šta baci u etar. Tako bombardovan idiotlucima, normalan čovek se ili potpuno isključi, ili uđe u klinč i uludo potroši dragoceno vreme. Ja sam se potpuno distancirao i kreiram svoj svet i svoj način, bez obzira na, gore pomenuto, “bombardovanje”. Osmehom kroz život! Pa, ko voli, nek mi se pridruži.

* Kako prevazilazite periode kada osmeh utihne, a sa njim i optimizam?

Sam sa sobom. Tako najviše volim. Sandra je uvek tu, kad baš zaškripi, ali uglavnom, to preživim duboko u sebi. Tada pišem. To me leči.

* Čime još lečite srce i koliko je njegova večita borba sa razumom, u vašem slučaju, teška ili ravnopravna?

Srce je organ koji pumpa krv, a razum nam je dat da kreiramo i odlučujemo. Dakle, razum je odlika zrelog čoveka. Biti hrabar u svojim odlukama je nešto bez čega nećete postići ništa. Ja sam išao nekim svojim putem, ostao bez koječega, ali i dobio toliko toga lepog. Sazrevao sam, onako, muški. Ne stidim se da pokažem emociju, ali u mojoj radnji, to je relikvija koja nema cenu i daje se na uvid posebnim ljudima, na posebnim mestima, i u tajno vreme.

* Čime se otključava ta radnja?

Dobrotom. Ako si dobar čovek, moj si drug. Bez obzira na to da li se znamo ili ne. Ne fascinira me ni pamet, ni namazanost, ni duhovitost, ništa od toga, ako prevashodno, nisi dobra osoba. Jednom je jedan mladić ušao u punu kafanu, u kojoj sam sedeo, i svima glasno rekao: “Dobro veče”. Bio sam oduševljen. Rekoh sebi - još ima ljudi, još ima nade.

* U čemu vas Crna Gora najdublje određuje u smislu osobenosti, karaktera, emotivnosti, ličnog i umetničkog habitusa?

Ne može vas datum i mesto rođenja određivati kao osobu. To su izmišljotine za lakšu manipulaciju. Određuje te porodično vaspitanje, sopstveni karakter i obrazovanje. Moja porodica je puna dobrih, pametnih i radnih ljudi, i u tom duhu smo svi vaspitavani. Da pomažemo drugima, da se držimo kada je najteže.

PROČITAJTE I: Andrija Milošević se tuširao sa flamingosima pa se setio Marinka Madžgalja: Znam da me on čuje

Otac mi je usadio pravednost, majka strpljenje, ljubav za bližnjeg svog i borbu, kao neophodnu stvar u životu. Profesor Boro Stjepanović mi je dao zanat i umetničku širinu, osposobio me je za rad. Milan Karadžić me je inficirao maštom i naučio da kontrolišem i uživam u svojoj energiji. Stevo Koprivica me je častio divnim ulogama, uz koje sam postao glumac. Vanja Popović mi je otvorila srce za pozorište, dala mi nadu. Eto, to je Crna Gora koja me je odredila. Samo mesto, bez tih ljudi, ne znači mnogo.

* Gde pronalazite mir, kada se vratite svom podneblju, i šta vam donose trenuci svakog novog dolaska?

To je Kapetanovo jezero u Rovcima, i selo Osreci, iznad manastira Morača. To je moja postojbina. Planina Lukavica i planinski masiv “Tali” su moj put do neba. Tu žive ljudi za koje me vezuje toliko toga, tu su i grobovi mojih predaka. Planiram da, početkom leta, obiđem staze svog detinjstva. Imam potrebu da im se vratim.

* Šta izdvajate kao najveću pobedu u karijeri i životu, a koji porazi su bili najteži i čemu su vas naučili?

Pobeda je biti i postojati, održati porodicu, imati snage za ljubav i ponosno nositi svoj krst. Pobeda je imati iskrene prijatelje, pobeda je ne misliti na karijeru, već, jednostavno, raditi ono bez čega ne možeš živeti. Padova je bilo i biće, to je deo života. Čovek mora naučiti da živi sa tim, da prihvati činjenicu da nas jednom neće biti i da toliko toga nije vredno utrošenog vremena. Život me je primorao na radost, da se tako izrazim. I uvek se iskreno radujem tuđoj sreći i uspehu.

PROČITAJTE I: Andrija Milošević: Ljudi me vole jer sam iskren, a ne folirant