TANJA PETERNEK: Kraj je kada prestaneš da veruješ u Deda Mraza

MOŽDA je dovoljno za Novu godinu poželeti da živimo kao sav normalan svet. Možda, ako pokušamo, to i nije tako nemoguće. Ovaj intervju je mala, ali vredna novogodišnja čestitka, u kojoj piše kako da to učinimo. Miriše na vanilu i cimet, na božićne kolače i radost. Na praznike. Na porodicu. Na ono najvažnije. Poslata je iz sveta u kome se veruje u Deda Mraza, a televizijska karijera je lični legat mirnih godina. Potpisana je srećom. Dobrotom. Iskrenošću. I imenom kome verujemo - Tanja Peternek. Novinar. TV lice. Ličnost. Stanar normalnog sveta. Čuvar legata. I još toliko toga. Ali, pre svega - “keva”.

* Vaša emisija traje punih šesnaest godina. Šta vas i dalje, uz toliko vere i ljubavi, vodi tim kolosekom, sa kog prkosite svemu u šta su se mediji danas pretvorili?

Mislim da su ljudi počeli da se dele na to kakva im je vizura. Imam drugaricu koja ume da kaže: „Zašećerila sam život”. Ja ne mislim da sam zašećerila svoj život, ali mislim da, kad ti je jasan cilj, onda znaš kojim putem ideš i ne interesuje te šta drugi rade. Vidim da ima poštenog i dobrog sveta i, tokom svih ovih godina, pokušavam da, kroz svoje emisije, predstavljam takve ljude, koji mogu da budu uzori i pozitivan primer, kod kojih ego nije prevladao, koji veruju da su pristojnost, poštenje, čestitost i dobrota uvek u modi. Onda i ti imaš takvu vizuru života. Najlakše je da radiš emisiju kojom nekog “isprljaš”.

Svako od nas ima nešto što nije dobro, svako se nekada o nekog ogrešio i pogrešio u životu, i ako je tvoj fokus na greškama i ružnim stvarima, onda gledaocu daješ mogućnost da amnestira sebe za svoje greške i kaže: “Kad je mogao on, mogu i ja”. Ali, kada mu ponudiš esencijalnu dobrotu, onda on pomisli “možda i ja mogu malo da popravim sebe”. Nikada neću zaboraviti rečenicu Vladete Jerotića: “Srbin uvek pita kako da popravi nekog iz svog okruženja. Retko pita kako da popravi sebe. A suština našeg života je, zapravo, da popravljamo sebe.“

* Gde su ti ljudi o kojima govorite? Koliko je teško da ih u magli gotovo potpunog medijskog sunovrata, pronađete i predstavite kao “TV lica”?

PROČITAJTE JOŠ - Tanja Peternek: Forman mi je odredio život

Verujte da nije. Mislim da su fini ljudi pristali da budu skrajnuti od strane medija koje ne interesuju, kao ni oni njih. Sveska sa spiskom gostiju, koju od početka imam, još uvek postoji i u njoj je stalno stotinu potencijalnih gostiju. Nikad ispod tog broja. Stasavaju nove, sjajne generacije, a drugo, ja zaista, nikad u životu, nisam imala pesimistički pogled na svet. Mislim da je prava predaja, koja vodi u kapitulaciju, kad kažeš: “E ovo je kraj. Svuda je rijaliti.” Pa baš me briga, ja ih ne gledam, u mom životu ne postoje. Jednostavno, biraš da te neke stvari ne zanimaju, da ih nema u tvom univerzumu i, samim tim, ne dodiruju te.

foto: Nikola Ilić

* Da li je bilo momenata kada ste zastali i najiskrenije poželeli da odete u neku potpuno drugu priču, a šta vas je zadržalo?

Nije, iz razloga što nisam ovisnik o televizijskoj popularnosti. Radila bih nešto drugo kada bi ovo prestalo da mi bude izazov. Ja se i danas pripremam za sagovornika sa podjednakim žarom kao na početku karijere, i nemam čak ni ono gunđanje - baš me mrzi da idem na snimanje, jer mi je svaki intervju neverovatan izazov. To nije moja profesionalna obaveza, nego zadovoljstvo. U tome je suština. I dalje imam ista uverenja kao kad sam počinjala da radim. Možda bi bilo očekivano i prirodno da me ovaj posao, godine i sva iskustva, nekako izoštre, pa da izgubim toleranciju i veru u to što radim, ali nikada to sebi neću dozvoliti, zbog toga što nailazim na divne ljude. Svakom čoveku moraš da pružiš šansu, a ne da ti prva misao bude ovaj će zbog nečeg da me pređe, da mi ukrade, da me prevari, slaže. Neću tako da živim.

* Beležnik ste i svedok života i velikih karijera mnogih ljudi koji su nas napustili. Koliko ste privilegovani što su oni, na jedan način, deo vašeg ličnog legata?

Lični legat je, u stvari, najveća čarolija koju možeš da zadržiš samo za sebe, kad nekog poznaješ. A kad snimaš emisiju, onda taj svoj legat deliš i sa gledaocima i pisma koja stižu posle takvih emisija su veoma dirljiva. Momo Kapor, Vladeta Jerotić, Milena Dravić, Peca Ejdus, Glogovac…svi ti ljudi su, na jedan način, ipak, ostali tu, zahvaljujući i tome što su “sačuvani” na trakama. Skoro sam snimala sa Perom Zupcem u Novom Sadu, i on ima jednu pesmu koju je posvetio Miki Antiću i Dušku Trifunoviću, koja počinje stihovima “najbolji moji drugovi stoje na drugoj obali”. S jedne strane, najiskrenije saosećaš, bude mi čak i potresno, a s druge strane, pomislim kako sam imala veliku sreću da ih upoznam.

* Ko vas je duboko obeležio i uticao na vas da krenete ovim putem i nikada ne posumnjate u značaj i vrednost svega što ste postigli?

Sećam se, kao kroz maglu, jer sam baš bila klinka, Dragan Babić je imao emisije “To sam ja” i “Kino oko”. Pamtim i čuvenu emisiju sa Liv Ulman, u kojoj su se njih dvoje zaljubili. Kasnije sam gledala i čitala sve što je radio i uvek mislila kako je on taj model, da bih volela da budem takav novinar. Dragan se potpuno povukao iz posla, živeo usamljeno negde, nije imao mobilni telefon, a moja pedikirka, sticajem okolnosti, živi na trinaestom spratu zgrade u kojoj je on stanovao, što nisam ni znala. Ja se, inače, bojim lifta i jednom prilikom krenem peške na trinaesti sprat. Na devetom se otvaraju vrata, izlazi Dragan Babić. I ja mu kažem: “Pa da li vi znate koliko ja vas tražim?”, a on mi odgovara: “Pa evo, našli ste me.” I napravimo razgovor koji je imao neku neviđenu čaroliju. Na kraju snimanja sam mu rekla: “Hvala vam, vi ste celog života bili moj uzor, a najveći kompliment mi je kada sagovornik, posle intervjua, kaže: “To sam ja”. Usuđujem se da vas pitam da li ste ovo bili vi.” Potvrdio je: “Da, to sam ja”. Ništa u životu nije slučajno i, uz ovu priču, mogu da citiram Ljubu Bandovića: “Nije ono što čovek očekuje od života, nego šta život očekuje od čoveka.”

foto: Nikola Ilić

* Živimo li i dalje kao sav normalan svet, ili smo počeli da se zavaravamo da to jesmo, pred najezdom polusveta?

Zavisi od toga šta dozvoljavaš u svom životu. Istinski verujem u to da sam okružena ljudima koji spadaju u domen normalnog sveta, a ovo drugo me ne zanima. I mislim da svi pristojni ljudi i svoje i živote ljudi iz svog okruženja, ljudi koji su im u fokusu, koji su im uzori, doživljavaju kao sav normalan svet. Ima mnogo onih koji su, s razlogom, ogorčeni, ali ti biraš kakav će tvoj život da bude. Na tebi je da li ćeš da se baviš samopopravljanjem ili ćeš da pokušavaš da popraviš sve oko sebe. Najveći doprinos daješ time što popravljaš sebe. I kad ti se učini da si sledećeg dana malo bolji čovek nego što si bio juče, već si napravio ogroman korak. Kad uspeš tu gorčinu da odvojiš od sebe, onda si ti neko ko se nije uprljao. Mislim da je umetnost življenja to da svakog dana budeš malo bolji čovek. Na studijama dramaturgije sam veoma volela pokojnog profesora Vavu Hristića, koji je svaki čas počinjao rečenicom: “Kao što bi Aristotel rekao, mera je vrlina čovekova.” Kad imaš devetnaest, dvadeset godina, sve si samo nisi umeren, ali, kako vreme prolazi, shvataš da se svi tvoji aršini u životu odnose na meru. Moraš imati meru u svemu, u prijateljstvu, u ljubavi, u otvorenosti i načinu ophođenja, jer ta mera govori o tebi kao čoveku.

* Šta čini vaš normalan svet u ovom “nenormalnom” svetu?

Pre svega porodica, i prezirem one koji rečenicu da je porodica najvažnija smatraju floskulom. Ja stvarno mislim da je najvažnija. Evo sad, u vreme novogodišnjih praznika, na televiziji, uglavnom, gledam maraton božićnih filmova, zbog čega sam već postala meta šale svojih ukućana. Ali, meni je fantastična ideja da nešto nosi poruku o dobroti, o važnosti porodice, o mirisu cimeta i vanile i božićnih kolača, o tome da svako može se promeni i da od negativca postane pozitivac. Zato, godinama, ostajem dosledna sebi, pa sam nedavno kupila i novogodišnjeg patuljka. U mom životu se neke stvari ne menjaju i to je prelepo. Neko to smatra patetičnim, a ta reč, “patetika” i slične, su, u stvari, isprljale prave emocije, jer ti se braniš od ljubavi, od svega što je lepo i plemenito, što ispunjava i popravlja čoveka, tako što ćeš to proglasiti patetičnim.

PROČITAJTE JOŠ - Kraljica kao sav normalan svet

* Da li tu odbranu od emocija, u stvari, propagira vreme u kome živimo, mediji, društvene mreže, pomeren sistem vrednosti, sve veće odsustvo empatije?

Naravno, ali ne samo kod nas. Mislim da nas je ta vrsta surovosti dovela u situaciju da smo postali ljudi koji, ujutru kad se probude, rešavaju u kakvu će bitku da krenu tog dana. Ja neću da moj dan bude bitka, već najlepše proživljeni dan, zato što ne mogu da ga vratim i ne dozvoljavam da se pretvori u neku borbu. Ili, kad mi kažu moraš da budeš spremna da preživiš život. Uopšte ne želim da čujem reč “preživeti” uz reč “život”. Želim da živim život! Lepo je kad ljude iznenadiš tako što si drugačiji. Ja uvek nasmejana ulazim u redakciju i uvek pitam: “Kako ste?”. Taj pažnja i briga o drugim ljudima prija, i možda probudi neko drugačije posmatranje, da život nije borba, nego da je mnogo lepo kad si prema nekome ljubazan.

* Kad se pređe pedeseta, u današnjem vremenu, u kome je slika važnija od emocija i vrlina, kakav je pogled u unutrašnje, a kakav u realno ogledalo?

Meni fantastičan, jer se uvek slikam s leđa, dužina kose mi je uvek ista, ofarbana u plave pramenove. To se ne menja i od toga sam napravila neku vrstu imidža, zato što zaista mislim da je sagovornik glavna uloga, a ja neko ko treba da se potrudi da on bude otvoreniji, iskreniji, da kaže sve ono što je nekada prećutao, i da za to uopšte nije potrebno da se slikam. Dovoljno je da se vidi moje prisustvo, a najslađe od svega je kad mi u prodavnici, dok razgovaram sa prodavačicom na kasi, žena iz reda iza mene kaže: “Jao, to ste vi, prepoznala sam vas po glasu.” Što se tiče unutrašnjeg ogledala, divno je dok unutra još postoji ona znatiželjna devojka koja je išla na novinarstvo i dramaturgiju i koja je učila pravo novinarstvo na “Indexu 202”, kod Radomana Kanjevca, i što ta vrsta zainteresovanosti, želje za učenjem i dobrim intervjuom postoji i danas. Sve ostalo je manje važno.

foto: Nikola Ilić

* Čini se da ste, u ovom periodu života, blaži i optimističniji nego ranije, kada ste nosili jednu vrstu bunta, možda i gorčine. Sada zračite radošću.

Nikada to nisam tako doživljavala, ali ovo je veliki kompliment. Jesam radosna, zato što mislim da ljudi, oko pedesete godine, počinju da se dele na one kojima tolerancija raste i na one kojima opada. Oni koji je gube, izgledaju kao ljudi koji su ljuti na sve, zbog toga što misle da više nemaju vremena. To je kao “podvlačenje” nekih emocija - mnogo godina sam izgubio na razne ljude, više ne dam da mi troše vreme. Ova druga grupa, kojoj se nadam da pripadam, su ljudi koji imaju utisak da su im godine donele, možda, toplinu, sigurno iskustvo, i imaju vremena da saslušaju druge. A to je, zapravo, jedan apsolutni mir. Ja sam mirna sama sa sobom.

* Neminovno je da životni i profesionalni putevi podrazumeva uspone i padove, pogrešne korake. Koja spoticanja su vam bila najbolnija?

Bilo ih je, kako mojih, tako i spoticanja sa strane. Bila sam suspendovana na dve godine, jer sam, u vreme bombardovanja, pobunila žene s Trećeg kanala, sa maloletnom decom, da u vreme ratne opasnosti ne dolaze na posao. Jedanaest godina sam na televiziji radila kao honorarac, i kad sam otišla na prvi porođaj, drugoj koleginici su dali da vodi emisiju, a ona nije našla za shodno ni da mi to javi. Bilo je mnogo takvih situacija, ali ih se retko setim, za razliku od onih gde sam sama sebi napravila problem. Njih odlično pamtim. Mislim da su te greške dragocene, da su dobro naravoučenije, jer kad mi se danas desi da se zaletim, u ovoj brzini života kojom živimo, kažem sebi: “Alo, da li treba sama sebi da stavljaš šljunak u cipelu, da te malo nažulja, ili si dovoljno pametna i bez šljunka.”

* Vaša ćerka, Tamara Aleksić, danas je jedna od najpriznatijih mladih glumica, mlađa Anja, takođe ide pravim putem. Kako posmatrate njihove životne izbore?

Tamara i ja smo uspele da, u tom smislu, razgraničimo mnoge stvari. Nekoliko puta nam se dogodilo da nam ljudi kažu da, zaista, nisu znali da smo majka i ćerka, i to je prednost, jer su nam prezimena različita. I Tamaru i Anju gledam na isti način. Anja ima sedamnaest godina, ide u predivnu školu “Tehnoart”, budući je kostimograf. Trudim se da, u mojoj vizuri, obe ostanu samo moja deca, a ne glumica i odlična učenica trećeg razreda srednje škole. I kad njih pitate, nikada neće govoriti o tome šta ja radim na televiziji, nego će reći kakva sam “keva”. Mislim da je to zdrav odnos.

* Kakva ste “keva”?

Obavljam sve što jedna mama treba da radi. Moja deca nikada nisu ustala ujutru, a da sam ja to prespavala. Zajedno doručkujemo i onda ih odvezem u školu. Uvek sam znala sve njihove probleme i ono najlepše, što mi je doneo ovaj posao, je to što nisam imala radno vreme i mogla sam uvek da im se posvetim. I to je jedino što niko nikada neće moći da mi izbirše. Te naše trenutke, koji su moja sreća i suština.

PROČITAJTE JOŠ - Tanja Peternek: Niko nije odbio da dođe kod mene u emisiju

* Verujete li, još uvek, u Deda Mraza i šta, u stvari, ta vera oslikava?

Mislim da je, kad prestaneš da veruješ u Deda Mraza, definitivno kraj. Sigurna sam da ću ostariti i izgubiti onu sebe iznutra, kad prestanem da se radujem Novoj godini, Božiću i Uskrsu. Pokušaću da se to nikada ne desi. I dalje imam ushićenje patuljcima, ukrasima. Pre neki dan su neki ukrasi bili na sniženju, kupila sam ih toliko da me je prodavačica preneraženo pitala: “ Jel’ ovo sve za jednu jelku?” Meni je to fantastično. Imam jednu romantičnu priču za Novu godinu. Mi živimo u kući moje bake iz 1928. godine, u ulici u kojoj se svi znaju i imamo predivne komšijske odnose. Kad se Tamara rodila, zasadili smo jedan veliki bor ispred kuće. Za svaku Novu godinu ja kitim taj bor ukrasima i bombonama. Dečak iz kuće preko puta je tada imao sedam godina i prve godine me je pitao: “Kakav ti je to bor?” Ja mu kažem: “Taj bor rađa bombone, slobodno uzmi.” Sledeće godine mi prilazi i kaže: “Izvini da te pitam nešto, gde si ti kupila ovaj bor?” Rekoh: “Pisala sam Deda Mrazu i zamolila ga da mi pošalje bor koji rađa bombone, da bi deca mogla da se služe, a pogotovo ti, Nemanja Gordaniću.” A on mi kaže: “Pa što, bre, ne napisa Deda Mrazu da ti pošalje bor koji rađa čokolade. Više volim čokolade nego bombone.” Nikada to neću zaboraviti. Nemanja je danas prevodilac sa arapskog, i dalje stanuje preko puta nas, i dalje prolazi pored bora na kome su bombone, a ja mu samo kažem: “Nemoj da te bude blam.” I on ih uzme, kao nekad. Nedavno mi je pomogao da unesem novu, ogromnu biljku u baštu. Da li mislite da mu nisam kupila čokoladu? I ti trenuci su oni kroz koje ne dam da mi pokvare život.