PRVO voditeljsko iskustvo Tanja Peternek Aleksić imala je u trećem razredu Pete beogradske gimanzije, na takmičenju "Palilulska olimpijada kulture" na kom je i pobedila. U toj ulozi našla se, otkriva nam, sasvim slučajno. Prijavila je drugarica iz klupe, a danas kuma Dragana, ne bi li je spasla od ukora koji joj je pretio zbog izostanaka iz škole. Iako je posle kao gimnazijalac nastavila da "pliva" u novinarskim vodama (radila je za Indeks 202 i hrvatski "Start"), na kraju četvrte godine odlučila je da upiše Akademiju dramskih umetnosti. Međutim, već na prvoj godini dobila je ponudu da kao student dramaturgije, pod uredničkom palicom čuvenog Nebojše Đukelića, radi "Festoviziju" - TV program FEST-a, koji je kasnije postao Treći kanal RTB. Presudni trenutak da svoju karijeru, ipak, nastavi kao voditelj bio je kad joj je u živom programu urednik iz režije javio da se spremi za iznenađenje, jer u studio ulazi poseban i jedinstven čovek. Bio je to Miloš Forman. Posle intervjua sa proslavljenim rediteljem, za nju više nije bilo dileme - potpuno se, priznaje, "zarazila" novinarstvom.

Danas je Tanja autor jedne od nagledanijih emisija na ovim prostorima - "TV lica... kao sav normalan svet" (RTS) koja će ove godine, u maju, obeležiti 14 godina postojanja.

- Za sve ovo vreme napravili smo veoma bogatu i zanimljivu arhivu sa kojom ćemo da upotpunimo emisiju kadrovima iz prošlosti. Tako ćete čuti zanimljive priče onih koji su već bili gosti o tome šta se sve menjalo u njihovom mikrosvetu od kada su prvi put bili u emisiji. Već ove subote videćete braću Teofilović sa kojima sam radila pre 13 godina. Tada je samo jedan od njih bio u braku tek nekoliko nedelja, a danas obojica imaju odrasle dečake. Njihov brat je za to vreme napisao knjigu "Klopka" po kojoj je i snimljen film, vratio se iz Norveške i dobio blizance. Korišćenjem inserata iz starih emisija stvara se, zapravo, neka nostalgična atmosfera u kojoj možemo da vidimo šta se sve u životima ljudi menja za jednu deceniju. Gostovanje je ponovila i princeza Jelisaveta Karađorđević - kod nje se u životu, na primer, ništa nije promenilo, pa ni ona nije ostarila.

Tanja kaže da se i danas sa istim elanom priprema za emisije kao i kada je počinjala da ih radi. Raduje se svakom susretu i novom poznanstvu, i valjda, ističe, u tome leži i tajna velikog interesovanja gledalaca za ono što radi.

OBE ĆERKE UMETNICE STARIJA Tanjina ćerka Tamara Aleksić studira glumu i do sada je svoje umeće već pokazala kako na filmskom platnu tako i u pozorištu.
- Kod nas su u porodici funkcije striktno podeljene. Ja sam tu da skuvam ručak, organizujem žurku i budem tu za sve razgovore koji su potrebni, ali nisam neko ko se meša u njenu karijeru. Kad nam je Tamara rekla da će da studira glumu, uprkos tome što ja znam da je to najteži posao za ženu, i muž i ja smo joj rekli da je to njen izbor. Mlađa ćerka ima talenat koji nema niko od nas - ona fantastično crta. Veoma je samostalna. Prošle godine se sama upisala na pripreme za crtanje i slikanje, iako je bila u sedmom razredu. Zanima je i kostimografija i želi da nauči da šije.

- Suština je u istinskom ineteresovanju i ljubavi prema poslu. Svoje goste uvek pitam ono što me zanima i privatno, i razgovaram sa njima kao da nema kamera. Drago mi je što je i dalje publika ista, a prate nas i klinci koji tek stasavaju. Nedavno mi je jedna devojka rekla: "Nisam znala šta gledam, ali me je to nešto veoma privlačilo i držalo uz TV". Naša ideja bila je da radimo intervju u dokumentarnoj formi i, eto, dogodilo nam se to da nas ljudi primaju u svoje živote. Naša želja od početka bila je da prikažemo nekoga ko se vrhunski bavi svojim poslom i živi isto kao njegova publika. Tako smo, na primer, videli Milenu Dravić koja je, takođe, proživela bombardovanje kao i svi mi, jednako se plašila, a i čekala je u redovima za mleko i hleb. "Kao sav normalan svet" zapravo znači da ne postoji razlika između onih koji vole i poštuju umetnost od onih koji tu umetnost stvaraju.

Tanja ističe i da je "normalan svet" posle 14 godina ostao isti. Dodaje i da se u poslednje vreme publika potcenjuje i da joj često stižu mejlovi gledalaca koji se zahvaljuju što im otkriva nova lica ili prikazuje ličnosti koje vole, na drugačiji način.

- Gledaoci su željni dobrih i pametnih ljudi koji govore o tome koliko je važno živeti svaki dan na najbolji mogući način, voleti porodicu i prijatelje. Kada mi je gost bio psihijatar Časlav Hadži Nikolić razgovarali smo o tome šta je mera normalnosti. Veoma širokom krugu populacije koja gleda TV on nije toliko poznat. Snimili smo ga u Valjevu kako sedi ispod drveta, ispred svoje kuće i priča o tome kako bi ljudi trebalo da brinu o svojim najbližima, da se posvete svakom danu, da treba da uživaju u životu do poslednjeg daha, jer je život jedinstven i redak. I tog dana "božanski" rejtinzi, kojima se svi toliko klanjaju, pokazali su da je ta emisija na svim televizijskim kanalima i u svim terminima, bila u 15 najgledanijih. Ovaj čovek je publici bio interesantniji od rijaliti programa. Eto šta je normalno sada. Idealno je kada dovedete psihijatra. Svaki Srbin bi voleo da sluša psihijatra svake nedelje ili goste koji će svojim primerom pokazati da je najvažnije da uredite živote tako da vi budete srećni.

Poznata voditeljka naglašava da je u svom poslu veoma samokritična, iako je svesna toga da je to teži put da se dođe do uspeha. Ali, ona ne ume drugačije.

- Mislim da je samoreklamerstvo razne ljude čiji je proizvod sumnjivog kvaliteta, po mojim merilima, istaklo u prvi plan. Radujem se i što su ljudi iz mog okruženja, takođe, samokritični. Svaku svoju emisiju odgledam po četiri puta, kako bih bila sigurna da je sve urađeno kako treba.

IMA LI U BEOGRADU "POSVUDUŠA"?

TANjA ističe da nema mnogo vremena za gradska dešavanja i da ih posećuje samo kada za to ima dobar razlog.

- Želim da sačuvam svoje vreme za nešto drugo što mi više znači. Idem na premijere i to zbog profesije kojom je trebalo da se bavim. Rado posećujem i izložbe prijatelja slikara. Ali, najviše volim da provodim vreme sa svojom decom i porodicom. Pre neki dan sam razgovarala sa Oliverom Mlakarom o raznim ljudima, šta ko radi u Zagrebu, pominjali smo i neke stare zvezde... i on me upita: "Ima li u Beogradu "posvuduša"?" Ja mu na to odgovorim da ne znam šta to znači, a on će: "Pa, znate, to su oni ljudi koji se svuda pojavljuju".