Tanja Peternek Aleksić: Vesni Trivalić još gledam kroz prste

U EMISIJI "TV lica... kao sav normalan svet" nikada nećete videti one koji tako ne žive, tvrdi autorka Tanja Peternek Aleksić. Ovaj sada već kultni format u maju proslavlja deceniju i po postojanja, a cenjena novinarka RTS-a najponosnija je na činjenicu da je njeno "čedo" jedini TV serijal koji se od 2007. čuva u Jugoslovenskoj kinoteci. O njegovom kvalitetu i tome da gledaoci u Srbiji, ipak, umeju da prepoznaju prave vrednosti, svedoči i nagrada Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi, koja joj je dodeljena 2008. godine. Peternekova ističe da ne broji epizode i sagovornike, a i jubilarnu 15-godišnjicu pamti samo po godinama mlađe ćerke Anje. S obzirom na to da se rođendan emisije poklapa sa proslavom 60 godina postojanja Javnog medijskog servisa Srbije, naša sagovornica je za ovu sezonu pripremila zanimljive priče sa legendama TV stvaralaštva.

PROČITAJTE JOŠ - Tanja Peternek: Forman mi je odredio život

- Uživam u svakom novom snimanju, a montaža u kojoj provodim mnogo vremena ostala je mesto gde niko ne ulazi dok imamo divnu dilemu kako obilje snimljenog materijala da svedemo na četrdesetak minuta - priča autorka.

* Jeste li ikada imali osećaj da ste se umorili od traganja za novim pričama?

- Svaka emisija je drugačija. Predstavlja jedan običan dan u životu sagovornika, a za mene sasvim novi snimajući dan. Oni diktiraju početak rada, pa smo u ranim jutarnjim satima išli na pecanje ili vodili decu u vrtić, bili na pijaci i beležili ceo dan, da bismo večeri često završavali na njihovim nastupima, koncertima, predstavama i premijerama. Nikada neću zaboraviti kako smo s jednim gostom dočekali njegovu ćerku, zeta i unučiće kada su se posle mnogo godina vraćali iz Kanade da nastave život u Srbiji. Taj trenutak njihove velike sreće ostao je zauvek zabeležen.

* Dok je za druge novinare skoro nemoguća misija da privole određene javne ličnosti na razgovor, vama to nekim čudom polazi za rukom. U čemu je tajna?

- Nikada nisam imala problem s tim da neko koga pozovem ne želi da bude gost, i to je veliki kompliment. Još veće zadovoljstvo je kada se sagovornik javi posle emisije i kaže: "To sam stvarno ja", jer to i jeste cilj "TV lica". Oduvek sam se divila novinarskoj legendi Draganu Babiću i kao klinka obožavala njegov serijal intervjua pod nazivom "To sam ja", a imala sam sreću da mu to i kažem na snimanju jednog januara, u šetnji pored zaleđenog Dunava. Eto, i to je privilegija ovog posla.

PROČITAJTE JOŠ - Tanja Peternek: Mera je vrlina čoveka

* Da li ste uspeli da ugostite sve koje ste želeli?

- I dalje čekam glumicu Vesnu Trivalić, ali joj gledam kroz prste, jer smo mi drugarice iz srednjoškolskih dana.

* Koji sagovornik vam je "otvorio oči" i pokazao vam koliko je važno da uživate u svakom novom danu?

- Često citiram moje goste i mnogo učim od njih. Pamtim kako je psihijatar Časlav Hadži Nikolić govorio o smislu života, a to je izazvalo velike reakcije publike. Mnogo poruka i mejlova primila sam posle te emisije.

* Koliko emocije igraju bitnu ulogu prilikom stvaranja ovog programa?

- Dosad smo zabeležili mnogo emotivnih susreta, a jedan od njih je kada su Teofilovići organizovali posetu svojoj učiteljici u penziji. Sećam se koliko je bila srećna, ali i da je žalila što nema frizuru za televiziju (smeh).

* Da li se danas više radujete ličnostima sa kojima ćete prvi put razgovarati pred kamerama ili ponovnim susretima sa starim poznanicima?

- Svi su mi zanimljivi, a neki od gostiju su mi posle snimanja postali prijatelji. Jedna od dragocenih osoba u mom životu je glumica Ljilja Stjepanović, koju nisam poznavala pre intervjua, a danas je drag gost u našoj kući i moja divna prijateljica. A da nije bilo tog razgovora pred kamerama, ko zna da li bi nam se putevi ukrstili. Slična je priča i sa violinistom Nemanjom Radulovićem, sa kojim sam intervju radila u francuskoj prestonici. Od tada gde god da se vidimo, u Beogradu, Parizu ili Nišu, to su divni susreti kao da smo prijatelji oduvek.

PROČITAJTE JOŠ - Tanja Peternek: Niko nije odbio da dođe kod mene u emsiju

* Sudeći po uspehu "TV lica", narod je željan pametnih priča. Zašto onda nepristojnost i dalje beleži veliki broj pregleda?

- Potcenjujemo publiku tvrdnjama da svi prate rijaliti programe i uživaju u psovkama i vređanju. Mnogi vole da čuju i vide dobronamerne ljude, da uče i budu bolji, a gledanost intervjua u "TV licima" govore u prilog tome. Možda zvuči naivno, ali uverena sam da je uloga televizije edukativna i motivaciona. Da s jedne strane mora da bude kao s njenih početaka, kada su ljudi govorili da je ona prozor u svet, način da se upoznaju druge zemlje i sazna nešto novo. A s druge strane, da predstavljanjem dobrote i čestitosti motivišete nekog na dobra dela. Zbog toga ne razumem ideju da svakoga treba uvaljati u blato i pokazati ga u najlošijem svetlu. Čemu to služi? Da gledalac pomisli "kad može ovaj sa TV, zašto ne bih i ja"? Urednici treba sadržajima da kreiraju mišljenja i stavove i shvate da je to odgovoran posao, a ne puka trka za rejtingom.

UŽIVAM U RADU SA MLADIMA

NEKOLIKO puta ste razgovarali sa studentima žurnalistike i prenosili im svoje znanje na temu intervjua u dokumentarnoj formi. Šta najviše interesuje mlade generacije budućih novinara?

- Toliko sam uživala u radu s njima da bih volela da se time više bavim. Naravno, bilo je pitanja o mnogobrojnim putovanjima na kojima sam snimala sagovornike. Nesporno je da je lepo beležiti trenutke u Kini ili Jordanu, ali jedna od mojih omiljenih emisija je napravljena u Mirijevu, u naselju Orlovo gnezdo, na Đurđevdan, kada se jaganjci peku u dvorištima dok se sa velikih zvučnika ori muzika. Tamo sam snimala legendarnog Petra Božovića kako ide na slavu kod pobratima, naturščika sa kojim je glumio. A kako do te lokacije vozi autobus 46, očigledno je da za dobru priču nije presudno inostranstvo - kaže naša sagovornica.