MOJ prijatelj Rale je veliki, za sada još neshvaćeni umetnik. U svojoj anarhističkoj biblioteci slova, zapisivač je recikliranih života svakodnevnih pariskih junaka. Kao neizlečivi romantik, u stalnom rvanju sa maštovitom stvarnošću, vadi faktografske citate iz dubine zavedene svesti i na beloj hartiji ispisuje istoriogram varljivog toka stvari. Narator enciklopedijskog znanja, svoju pripovedačku kulturu istraživanja zasniva na savremenoj teoriji pričanja u kojoj propoveda nemogućnost povratka sa druge strane granice iskušenja.

Rale je i slikar. Sam ilustruje svoje priče. Svestrani stvaralac nepogrešivom sentimentalnom tačnošću grundira na platnu talog zgrnute pariske povesti. Kroz njegove slikarske vizije, nulte kompozicione uređenosti, tutnji kosmološki spev boja orkanske snage. Pariz u njegovim pisanim slikama, koje karakteriše kreativnost hronološke jasnoće, verifikuje svoje metronomsko trajanje.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Grobljanski pas

Stražar je na pamtilu kolektivne sudbine u kojoj gospodstveno propadanje nema cenu. Nepotkupljivi srcoljubac koji nastoji da ni pod kojim uslovima ne pomuti čistotu idealističke imaginacije. U stranicama razbacanim po kafanskim stolovima oko Barbesa, tim neurednim kancelarijama njegove životne partije, trudi se iz sve snage da ničim ne oskrnavi svetost lirske politike.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Vreme

PUTUJE planetom u neprofitabilnom kompartimanu. Stvorio je metastvaralačko potrošno vreme. Na ovom putešestviju, vino mu je energent. Ne spada u one retke trezne autore. Odlično svira i gitaru. Mokri akordi u narativnim sentencama postmodernističkog baroknog repera, strastveno su prepuštanje nestajanju.

On je i uspešni glumac, na pozornici običnog dnevnog teatra. Njegove ulične interpretacije u svakojakim pozorišnim i filmskim ulogama demonstriraju zadivljujuću pravilnost u iskazivanju umetničke promenljivosti i neuhvatljivosti. Sve njegove unutrašnje figure, kroz koje je provukao onu finu, filtriranu distancu između iskustva i nasleđa, precizno komuniciraju među sobom.

Da bi nju osvojio, popalio je, u ova pragmatična vremena, sve same pogrešne, poetične alarme. Dočim je bila osvojena, skliznula joj je, bez plana i namere, maska stradalnice, ispisala se iz žrtveničkog registra, neosetno reaktivirala postosvajački narcizam receptivno neosetljiv na tercu sladunjave drame mog dragog prijatelja i vratila pasoš na granici mučeništva. Rodno mesto bio joj je krajnji domet avanturizma.

Interakcija putanje ljubavnog stradanja lansirala ga je unatrag, na početnu poziciju. Vratio se u dragi Beograd svog nastajanja, tamo gde je sve naučio. Sada u pogledu na Dunav punom nade pronalazi najveće čudo u svetlosti i luminiscentnost u autorskom glasu. A ona, dobrostojeća, sve češće, sama, u prazničnim turama, skoči u šoping do Pariza.