KOMENTAR: Momir

SMRT Momira Bulatovića, prvog neposredno izabranog predsednika Crne Gore (osam godina služio narodu) i premijera SRJ, političara i državnika koji nikoga nije mrzeo, pokazala je svu bedu zvanične Podgorice.

Ovo nema veze sa politikom i ideologijom, ali ima sa civilizacijskim odnosom države prema čoveku koji je obeležio jednu epohu i ostavio neizbrisiv trag u politici Crne Gore i SRJ. Da li je njegova smrt delovala toliko jako da su se od nje uplašili oni koji gospodare Montenegrom? Bez državnih počasti, Vladine komemoracije, sahrane, Crna Gora je doživela još jedno moralno posrnuće.

Davno je rečeno, ako ne poštujete svoje velikane, onda nećete ni svoj narod. Momir je samo jedan od mnogih prognanih "državnih neprijatelja". Porodica i narod su ga sa mitropolitom Amfilohijem i sveštenstvom ispratili u večno konačište. Tačno je da se na sahrani pojavio potpredsednik vlade Zoran Pažin, u kapeli šef diplomatije Srđan Darmanović i na komemoraciji u Srpskoj kući predsednik Skupštine Ivan Brajović, ali sve je to bilo protokolarno i bledo, eto, tek da se vide.

Pročitajte još - SAHRANjEN MOMIR BULATOVIĆ: Do kraja veran sebi i narodu

U medijima bliskim režimu u Podgorici jače je plasiran telegram saučešća koji je Bulatovićima uputio Milo Đukanović nego Momirova smrt! Na Dnevniku Javnog servisa tužna vest je saopštena tek pri kraju. Dobro reče jedan Kuč, da nije umro građanin Momir Bulatović već državnik. Naravno da je to zasluživalo više pijeteta od strane njegovih bivših drugova, bez obzira na to što su im se putevi davno razminuli. Časnije od podgoričkog režima poneli su se rukovodstvo i žitelji Trebinja koji su u čituljama iskazivali dužno poštovanje prema Momiru ne zaboravljujući da je u najtežim godinama devedesetih i stvaranja RS bio i ostao uz njih.