Zapisi iz Pariza: Moderna vremena

DOBIO sam od prijatelja poruku u kojoj me savetuje da nikada ne obrćem palačinke nožem ili rukom, već samo bacanjem u vazduh.

- Odlepićeš je sa plafona, ne brini - stoji, između ostalog, u savetima za opušten život.

On me, moj prijatelj, ovde, u tuđini, redovno obaveštava o tome kako teče vreme kod nas. Zahvalan sam mu na tome, jer me uspešno vraća u maternje tokove.

Nisam imao vremena da pržim palačinke. Morao sam da uradim nešto sad i odmah. Izašao sam na ulicu, ušao u gradski prevoz i brzo stigao tamo gde je neizostavno trebalo da se pojavim u tom trenutku.

Ušao sam, i učtivo se predstavio. Želeo sam da sa tim završim što pre.

Nije išlo tako lako kao što sam mislio da će ići.

Gospođica ili gospođa koja radi za pultom ljubazno se nasmešila. Najpre me je pažljivo saslušala, klimajući glavom s razumevanjem posle svake moje izgovorene rečenice, a onda mi slatkorečivo saopštila da ću sve to potanko morati da obrazložim pisanim putem. Pa, kako i kad reše.

Počeo sam da joj objašnjavam da je ovo doba liberalnog kapitalizma u kome se stvari odvijaju velikom brzinom, da mnogo toga ne zavisi ni od mene ni od nje, da bih i sam voleo da natenane zakazujem sastanke kada bi se to moglo, da ne teče svima vreme istim tempom i da je njeno prekosutra moje juče.

PROČITAJTE JOŠ - Zapisi iz Pariza: Slikar, bivša ljubav i vodoinstalater na istom letu

Nije pomoglo. I dalje me je pažljivo slušala i ostala pri svom. Iznad njene glave, zidni sat je ravnomerno otkucavao minute, a u prostoriji se čula neka čudna, zlokobna tišina.

Nisam odustajao. Bio sam pritisnut obavezama i ambicijama, računima koje moram da platim. Nisam želeo da izneverim ni sebe ni druge. Tvrdoglavo sam insistirao, zahtevajući da me prime. Zajapurio sam se. Bio sam ozbiljno iznerviran širokim osmehom i luksuzom smirenosti sagovorice. Na kraju sam izgoreo, prosuo bujicu teških reči i izašao.

Vazduh se nad glavom zgusnuo kao testo i svom težinom neuspešnog dana zaseo na teme. Svet oko mene se od tog atmosferskog pritiska branio spuštenim veđama, uzdignutim kragnama i otvorenim kišobranima.

Hodao sam oko kilometar. Onda sam se vratio. Nešto me je pritiskalo. Moralo je to da izađe iz mene. Došao sam do onih ulaznih vrata, stisnuo kvaku, prišao pultu i izvinio se. Istoga časa, palačinka se odlepila s plafona.

Okrenuo sam se na petama i lakog koraka ponovo izašao na mokru kocku. Najednom sam na raspolaganju imao višak vremena s kojim nisam znao šta tačno da radim. I ništa se nije značajno dogodilo. Još je padala kiša, i dalje su kragne žuljale vratove a špicevi kišobrana štrčali u nebo. Hodao sam još kilometar, a onda zastao kod kioska s bretonskim poslasticama.

Nisam završio posao, ali sam bar pojeo palačinku s šećerom.