ZA one naše koji žive raštrkani po svetu, putovanje avionom ka rodnom kraju predstavlja, često i više puta godišnje, neizbežnu priliku za susret sa zemljacima.

Uđeš u avion i sretneš dobro poznata lica.

Kao u podne, na provincijskoj štrafti.

Nedeljom na pijaci.

U letnje veče, pred zgradom.

Tri četvrtine putnika u avionu negde si već u životu sreo.

Putovanje avionom ka otadžbini isto je što i ulazak u jutarnji autobus, na putu do posla, uvek u isto vreme.

U trećem redu, poznanik. Niste se videli još od Nove godine. Ide kući za slavu. Uskačete na spisak kao naknadno pozvani gost.

DVA reda dalje, bivša ljubav. Malo se podgojila, pojavilo joj se i nekoliko bora na čelu, koliko ste u brzini mogli da zapazite prolazeći između sedišta. Nije više ni tako vedra i razdragana. Godine su učinile svoje. Opominje dvoje raščupanih klinaca oko nje da se konačno skrase i vežu, pre nego što avion poleti. Pa ipak, oko usana joj i dalje igra onaj gotovo neprimetni, zagonetni smešak. Zar je moguće da se udala za onog zadriglog tipa pored nje?

Desno, u šestom redu, poznato lice uspešnog slikara. U gornjem džepu sakoa zadenuto nekoliko olovaka. Sako preživeo vek. Frizura na juriš. Krenuo je u zavičaj na otvaranje retrospektivne izložbe, na koju čeka još otkako se doselio u Pariz. Konačno će moći svojima da pokaže šta je postigao u svetu. Bez toga se nije ni isplatilo odlaziti od kuće.


PROČITAJTE JOŠ:
Čuveni filmski Topalovići pokušavali da rašire ovaj običaj: Da li je ideja o kremaciji "zaživela" među Srbima?

NEKOLIKO sedišta dalje, sedi još jedan umetnik. Prelistava poslednje stranice rukopisa za novu knjigu koju će mu objaviti poznata izdavačka kuća. Srdačan stisak ruku uz saopšten datum za promociju.

Dobijate, tako, još jednu pozivnicu, a niste stigli ni do sedmog reda.

U produžetku, jedno sasvim obično, drago lice prijatelja. Pojma niste imali da ćete biti na istom letu. Prošlog meseca ste u Parizu bar tri puta zajedno pili kafu. Pada dogovor da se obavezno vidite i srknete još jednu, ovoga puta u bašti nekog od mnogobrojnih beogradskih kafea, tokom kratkog boravka. Mislim da je ovo obećanje jedno od onih iluzornih koja se gotovo nikada ne ispune, jer nemate dovoljno vremena ni za susret s bar polovinom dragih bića koja vas čekaju u rodnom gradu.

TAČNO na pola puta, majstor koji vam je popravljao slavinu i spasao vas poplave. Električar danas ne putuje.

Ako vam se namestilo da sedite u, recimo, dvadeset i četvrtom redu, u samom repu aviona, možete biti sigurni da ćete sresti tuce onih koji su krenuli tamo gde i vi. Stujardese vas ljubazno požuruju i skreću pažnju da kasnije možete da se vratite i slatko ispričate, kad avion, konačno, poleti.

IMA u ovim avionima, gotovo po pravilu, i poznatih lica obučenih u crno. Odmah znate o čemu se radi. Avion, crna ptica. Spuštate pogled, pružate ruku, neprijatno vam je, dok saučestvujete sa onim koji nastoji da stoički, zgrčene grimase, prikrije bol. Mnogo puta putovao je pre toga kao i vi, na godišnji odmor, slave, godišnjicu mature, proslave novih godina, rođendana, venčanja i rođenja. Svako ko uđe u ovaj avion sluti da će jednom i na njega, ovako, doći red.