KRAJEM leta, obrnut smer od Beograda ka Parizu putem vodi kroz vojvođanske ravnice, onuda kuda, zemljom, ili nebom nad povijenim klasjem, svake godine u pečalbu krene grad veličine Vršca ili Kikinde.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Večni Gavran

U gepecima, nekoliko kilograma nostalgije. Takstativno: dvanaest kriški gibanice u plastičnom porodičnom pakovanju za sladoled koji je pojeden na jednom od letošnjih ručkova u dvorištu, tri tegle ajvara umotane krpom iz kujne (kupiće, majka, posle drugu!), kantica domaćeg meda s dedinih pašnjaka namirisanih livadskom svežinom i dve flaše "one" rakije, iz ujakovog šljivika, zapečaćene voskom, laganim kapkanjem, da se ne prospu u truckanju.

Ajvar će da se načne još u putu, a med i rakija da se gustiraju lagano, u predgrađima bleštavih evropskih metropola, deset kilometara vazdušnom linijom od Ajfela, sve do novogodišnjih praznika.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Štafelaj

Ima onih koji smišljeno biraju put preko Hrvatske i Slovenije, da im repovi domaće atmosfere potraju što duže. Kad zamakneš pustom iza Segeda, sve je odmah drugačije. Ovako, i Maribor dobro dođe da se lek protiv nostalgije popije što kasnije. U glavnoj mariborskoj pešačkoj ulici, za šankom lokala čije se sedište nalazi u "Beograjskoj ulici", dok se ispija taj lek, s puno pene odozgo, pre nego što se potroši poslednja noć na prvoj pauzi, svetlucaju zvezde iz nekog melanholičnog jekavskog hita. Okolo, uz Titovu cestu, pesnicu stišću kina "Udarnik" i "Partizan."

U koloni ispred, puno dece nečje dece. Neki se usput raspu po austrijskim i nemačkim gradovima, drugi od Pariza produže ka Londonu, a neki, bogme, i dalje. Iza ostaju porodične slike u ramu iznad kauča u dnevnoj sobi.

Najmlađe generacije imaju čudan osećaj za pripadništvo, pa jedva čekaju da se vrate među društvo iz svog rodnog kraja, koje se baš sad sabira pred zgradom, pristiglo s letnjeg gluvarenja, sa sve četiri strane Evrope i Afrike, jer im naše ne znači puno, iako im po uglovima usana još preostaje miris džema od kajsija polizan s jučerašnjih vrućih uštipaka i mada su se mama i tata letos svojski trudili i s ushićenjem im pokazivali svoje školsko dvorište, i mesto gde je nekada stajao crveni kiosk s jogurtom i viršlama kakvih danas više nema nigde u svetu.

Putnici u dugoj koloni, negde usred živopisne alpske razglednice koja mrda, među naslikanim akvarelom austrijskih planina, silom prilika i realnog života, ubede sami sebe da se taj žal za rodnim krajem, u stvari, polako pretvara u nostalgiju za odlazećim letom.

Kad zađu u guste bavarske šume, oko Ajhe pred Valdom, shvate, odjednom, ophrvani razmišljanjima na dugoj monotonoj asfaltnoj traci koja se nikad ne završava, da to nije ni nostalgija za rodnim krajem, ni za krajem leta, već za krajem života. Sve jednom, osim ovog puta, ima kraj.

Posle taj život, kad se stigne kući, od prvog radnog ponedeljka, krene svojim uobičajenim pravcem.