GDE si, mangupe, čekam te već petnaest minuta?! Znaš li ti koliko imam godina?

Roditeljski me, tim rečima, prekoreva Bata Mihailović pre nego što me zagrli i lupne po ramenu, dok žurno pristižem na sredinu Napoleonovog mosta, pokušavajući da se pomalo glupo opravdam gužvom u saobraćaju i obavezama na koje liberalni kapitalizam neće da čeka.

Zagrnut kragnom teškog zimskog kaputa, Bata cupka u tankim mokasinama za sva godišnja doba. Huče stubić toplog daha međ, dlanove. Mesto ga ne drži. Nestrpljiv je. Mora nekud da krene.

Nad mostom, vazduh prestao da diše. Ukočenim atmosferskim strujama levitira smrznuto paperje. Sleđeni prsti. Zaleđena slika. Pariski kadar Robera Doanoa, kakvih više nema.

Batin korak je duži od mog. Uvek je, za toliko, išao ispred svih.

Teško ga je stići. Prevaljuje tih stotinak metara olujnom brzinom. Zaista, koliko ima godina?

Dok pokušavam da ga sustignem, razgovaramo o Alešinskom, Lindstromu i Tabućiju, sad hodajući sve brže, kao da želimo da uhvatimo njihove poteze u letu, pre nego što zamaknemo na neku izložbu iza staklene vitrine.

Na izlasku, balon se izduvao. Lagano pućkamo maglu koja nam utire put. Bata zastaje. Uzima od mene foto-aparat, a onda od slučajne prolaznice traži da ovekoveči ovaj obični trenutak.

- Povodom čega? - pitam ga.

- Povodom mojih godina - odgovara mi s razlogom.

Dok traje, teško možeš da sagledaš kraj.

Nastavljamo put. Najednom, u tom sporom vijuganju, pred nama, na trotoaru, simbolično iskoči štafelaj. Izaziva nas svojim drvenim rogovima. Nestvarna scena. Osvrćemo se. Kuckamo na okolna vrata.

Pročitajte još: ZAPISI IZ PARIZA: Provansa

Raspitujemo se. Bačen! Bata ga grli kao kontrabas. Mnogo godina kasnije, pri jednoj selidbi, dao sam ga prijatelju na čuvanje.

Srećni, vučemo sa sobom glomaznu spravu. Ulazimo u restoran. Naručujemo. Pariski stolnjaci su papirni. Bata vadi hemijsku olovku. Ne radi. Pretura dalje po džepovima. Traje to izvesno vreme.

Ispovrće iskorišćenu kartu za metro, ključ od stana, notes i flomaster. Povlači u uglu stolnjaka sitne krive linije i krugove, crtajući neobavezno onaj njegov nahereni grad. Posle umoči prst, pa sve to polira kafom i vinom.

- Ako je pametan, kelner će da zadrži crtež. Ako nije, nikom ništa - sleže Bata ramenima i čeka šta će da bude.

Tražimo račun. Kelner žurno rasklanja tanjire i gužva stolnjak. Ubrzo nam donosi sitninu. Bata i ja se zgledamo. Nismo platili, a dobili smo kusur! Valjda se za to nevidljivom merkantilnom ravnotežom pobrinuo onaj bačeni crtež.

Bata iznenada ustaje i žuri ka izlazu, a ja ga zbunjeno sledim.

- Pobedili smo kapitaliste! - poskakuje od sreće kao veliko dete, kad zamaknemo iza ugla.

A onda se, odjednom, lupi po čelu.

- Račun će morati da plati onaj nesrećni kelner - nevoljno priznaje poraz.

Ipak su kapitalisti pobedili.

Onda se vratimo, donesemo kusur, platimo račun i ostavimo još i bakšiš.

Pored stola nas je čekao štafelaj.