NEDELjA, božji dan. Rumen blagog jutra poškropila grad. Vernici u bolje sutra čekaju na stanici da modernom verzijom Hefestovih zlatnih kočija stigne Helije iz zemlje Hesperida i ljudima podari svetlost novog dana, svakome na njegovom putu.

Tramvaj na liniji 3 konačno stiže. Gonjen nevidljivom snagom krilatih konja plamenog daha, klizi od zgrade Televizije Francuske do Studentskog grada. Vijuga po šinama sakrivenim u sveže pokošenom zelenom tepihu čiji se pelcer ubrzo po otvaranju ovog pravca preneo na potez Savskom ulicom u Beogradu. Na tramvajskoj travi, jutarnja rosa.

PROČITAJTE JOŠ: ZAPISI IZ PARIZA: Kad Veličković "puca" forhendom

Promiče savremeni zapreg Hora kroz urbane predele duž iščezlih Tjerovih zidina, visokih tri metra i debelih celih deset, podignutih sredinom 19. veka, dužinom od preko 30 kilometara, kao gradska utvrda, iza koje su, kasnije, kroz pedesetak otvora, mileli u svoj mravinjak pariski sakupljači krpa, večno nagnuti nad težinom vreća sraslih uz grbaču, nastanjeni s onu stranu bedema na ničijoj zemlji širokoj četvrt kilometra. Othranile su ove krpe mnoge generacije.

Zid je načet čim su umukle "debele berte" iz Velike vojne, a poslednje krpadžije napustile su svoje krovinjare tek sredinom sedamdesetih kada je dovršen kružni auto-put oko Pariza. Na brisanom prostoru dizani su u međuvremenu jeftini stambeni kvartovi koje je, između ostalih, početkom šezdesetih, zaposedao manji deo srećnih Harkija bogomdan da se iz Alžirskog rata pravično domogne prestonice one vojske kojoj je služio. Danas ovde Helije glanca tamno staklo na betonu.

Kola na šinama tutnje ka stanici Vanv. Klate se i u landaranju uspavljuju zamišljena lica utekla noćas sa Ostrva blaženih. Kroz prozor promiču spore siluete bez vreća na leđima. Nesuđena naslednica smetlarske kraljice svetom krpicom briše dahom oznojeno staklo koje gleda ka južnom predgrađu.

Nedaleko od nekadašnjeg ateljea Petra i Kose, tamo gde su rušili naboj Luja Adolfa Tjera, ulazi mlada žena u zift odori od temena do pete. Unuka Harkija, šta li? U naručju drži bebu. Obgrlila je toplom majčinskom ljubavlju. Majka i dete srasli u jedno. Žena ne seda. Mesta ima. Dete se ne pomera. Milo mu. Mirno je. Čak previše. Ne trepće. Ne diše? Čini mi se lutka, plastična.

Ne čini se samo meni. Kao po komandi maršala Mak-Maona, stušti se nas desetak za tili čas u dno čelične gradske zmije na munjevit pogon, dugačke preko 40 metara. Zbijeni, oko zadnjeg rukohvata. Osta crna dama sama. Na sledećoj stanici razbežasmo se, svaki na svoju stranu. Napolju, cvasti čestoslavice na osi bivšeg bedema, odor života i sveže šinske deteline. Toga dana, ipak, nije bilo atentata u Parizu.