ZAPISI IZ PARIZA: Kad Veličković puca forhendom

KADA bi u Rimu prekrstili mostove i zdanja koji nose imena po osvajačima, bio bi to bezimen grad. Ni Francuzi ne menjaju lako nazive svojih bulevara i skverova. Nadzemna linija metroa opkoračila je kanal Sen Marten na Trgu Staljingrad. Po nekoliko ulica Karla Marksa revolucionarno vreba iz predgrađa i opkoljava grad u kome se čuvenom teoretičaru socijalističke misli, najvećem kritičaru kapitalizma i vođi radničkog pokreta, rodila prva kćerka i gde je, pre nego što je ubrzo posle toga proteran iz Francuske, upoznao svog kolegu Fridriha Engelsa, sa kojim je kasnije, uz bokale vina, napisao Komunistički manifest.

Impresioniran marksizmom i Pariskom komunom, koja danas, u Parizu, takođe ima svoje trgove i prolaze, Vladimir Ilič Lenjin je u malom stanu u pariskom sokaku Mari Roz napisao pet stotina govora, zabeležaka, izveštaja i članaka. U jednoj od francuskih levičarskih džada po imenu Lenjina, u Arkeju, sto koraka južno od pariskog oboda i parka Monsuri, u kome se šetao budući vođ Oktobarske revolucije, danas tačnu viziju posrnulog sveta i, takođe, zemaljsku propast, ali na svoj osoben, umetnički način, koncipira njegov imenjak, srpski slikar Vladimir Veličković.

Na putu do Veličkovićevog ateljea, u kome i dalje leprša zastava s petokrakom, ovih dana, liberalni kapitalizam troškari svoje najcrnje dane. Komunalci sređuju glavnu ulicu, uklapaju kamene sokle u staklene celofane, umeću mladalački dekor u starinsko nasleđe. Besprizorni putnik preskače trokraku barijeru na ulazu u prigradsku železnicu, prodavcu cveća polenske iglice golicaju nos, u obližnjem restoranu serviraju mlake kineske nudle. Hodam kroz ovu pokretnu razglednicu, lagano i oprezno, sa otečenim skočnim zglobom koji se nekoliko dana ranije, u poodmakloj životnoj dobi, prošetao u svim slobodnim pravcima posle jednog neopreznog fudbalskog dodavanja sa sinom na mokroj poljani u parku Bri.

PROČITAJTE JOŠ - Sazuvanje

Otkako je kao tridesetogodišnjak, pre više od pet decenija, dosegnuo do Pariza, Veličkovića, ovde, u svečanosti radnog prostora, opkoljavaju punjene ptice i nelaka tematika. Uznemiren dok proces stvaranja traje, zadovoljan rezultatom kad se konačno završi. Tu, u ovom okruženju, izložen radioaktivnoj dozi mentalne higijene, rado popijem kafu.

Dogovaramo se za ponovni susret, možda već ove nedelje.

- Samo nemoj sutra - dobacuje mi s vrata srpski slikarski bard.

- Idem na tenis.

Najpre rutinski klimnem glavom, a onda zbunjen uzvraćam pitanjem:

- Pa zar Rolan Goros nije upravo završen?

- Ne gledam tenis, ja tenis igram - ostavlja me još više zbunjenog vitalni stvaralac koji se svakodnevno uspinje merdevinama do svoda pet metara visoke hale, doslikavajući svojim crnim rupama vizir sa zapaljenog platnenog neba.

Biće da se tajna planetarne vitalnosti krije u udisajima odstajalog terpentina.