SVE dođe na svoje mesto. Gde god je Zapad podržavao terorističke organizacije, vratilo mu se kao bumerang. Kada će već jednom da ukapiraju da će sve što rade da im se vrati, i to još sa kamatom? Gomilanje svakakvog šljama tek će im se osvetiti. Zašto teroristi ugrožavaju verska prava i ideologiju? I kad gledamo u Americi kako ih vode u lancima, i na nogama i na rukama, mogu samo da kažem - bravo.

To su samo neki od komentara na društvenim mrežama, iz tuđeg ugla, posle terorističkog napada u kome je čečenski radikalni islamista Hamzat Azimov na pariskom pločniku zaklao mladića, a četvoro ljudi zasekao sečivom.

Teško se takav pristup i obračun sa neprijateljima demokratije, kao u američkim filmovima, može zamisliti u Francuskoj jednog Emila Zole, Marsela Prusta i Andrea Malroa, koliko god se današnja politika razlikovala od njihovog pogleda na intelektualno uređeno društvo.

PROČITAJTE JOŠ - ZAPISI IZ PARIZA: Grad u slikama


Ma koliko situacija delovala bezizlazno, Francuska je uverena u to da jedino demokratskim alatima može uspešno da se bori protiv ekstremizma. Da članovima zakona parira ubici koji se raduje dok gleda smrti u oči. Da humanim pristupom zaustavi onog ko je krenuo u bezuslovni pokolj. Da s mačem ukrsti paragraf. Da smrtno ranjenom teroristi ukaže prvu pomoć na trotoaru. A i kako bi drugačije?

ČOVEČE, ustani i bori se! I pored buđenja krajnje desnice, ta parola ovde ne prolazi. Supe sa svinjetinom koje identitaristi dele beskućnicima daleko su od izraelskog kaznenog rušenja palestinskih kuća.

U kolevci Deklaracije o pravima čoveka i građanina dželabe i pantalone trofrtaljke su legitiman folklor. Ne sumnja se prstom i nasumično. Zato je i vanredno stanje, uvedeno posle terorističkih napada 2015. godine, koje je za mnoge predugo trajalo čak i u zemlji sa toliko žrtava u poslednje vreme, od velikog dela nacije, ipak, dočekano kao negativan čin i atak na demokratsko nasleđe.

Migrant ili rođen tu, svejedno. U zemlji azila, stranac je gospodin. Ovde su uvereni da im dođoši ne skrnave, već obogaćuju kulturu. Ne bi da se, slučajno, ogreše o kog. Misle da su Šarl Aznavur, Iv Montan, Gijom Apoliner, Mišel Platini, Zinedin Zidan, Rejmon Kopa, Mark Šagal, Pjer Karden i Karl Lagerfeld Francuzi prvog reda, Nikola Sarkozi i Manuel Vals homopolitikusi dostojni vremena, a Rober Šuman par ekselans.

AKO se izuzmu zaparložena geta iz filmova Matjea Kasovica, Džamala Uahaba i Tome Žilua, Francuzi sasvim drugačije izvoze demokratiju nego što je kod kuće primenjuju, o čemu svedoče Ruanda, Kosovo i, kroz kolonijalnu istoriju, prekomorske teritorije. Neki, nestrpljivi, misle da je možda došlo vreme da se i kod kuće, konačno, primene izvozna pravila.