КО је год видео ту фуруну, добио је вољу да што пре умре само да би могао бити спаљен - писао је комедиограф Бранислав Нушић о агитовању за кремацију покојника које се у Београду водило између два светска рата. Није зато чудо што су чувени филмски Топаловићи безуспешно покушавали да међу Србима рашире тај обичај. Ни после Другог рата није било много другачије кад се с чуђењем препричавало "да у нека мјеста кад чељаде умре - запале га, а оно што остане туре у как'у теглу..." И данас, иако је то лична одлука донесена за живота, у Србији се кремира три и по одсто преминулих, највише у Београду и Новом Саду - око петина.

Прочитајте још - Грци добили свој први крематоријум

Од времена Ковачевићевих јунака Топаловића, много је воде протекло гасећи искру идеје о кремирању. Први крематоријум у Србији и Београду изграђен је 1964. године, иако је Удружење крематиста "Огањ" основано шест деценија раније. Управо обележавање ових годишњица, 115 од оснивања првог удружења и 55 од почетка рада београдског крематоријума, довели су у српску престоницу крематисти Европе. На Међународној конференцији "Еволуција кремирања - екологија, етика, солидарност", домаћини и гости из Француске, Италије, Белгије, Бугарске, у протекла три дана, разматрали су допринос кремације заштити животне средине по директивама ЕУ.

Прочитајте још - Грађани не желе да кремирају преминуле

- На кремацију се крајем 19. века гледало као на нешто врло спектакуларно - подсетио је Морис Торе, председник Европске крематистичке уније. - Као и у свим развојним друштвеним процесима, тако и у прихватању кремације, постојале су и постоје кочнице. Ипак, у заговарању кремације постоје снажне тежње концентрисане у појмовима слободе, достојанства и поштовања. Еколошка димензија такође мора бити испоштована у свим активностима крематиста, утолико пре што је утицај гробља на животну средину далеко од задовољавајућег и већи је разлог за бригу од коришћења савремених крематоријума.

НАКЛОН МИЛУНКИ САВИЋ ТОКОМ тродневне конференције, крематисти Европе су посетили Ново гробље и, на захтев делегације из Француске, гробно место српске хероине Милунке Савић - каже Слободан Стојановић, потпредседник "Огња". - Осим тога, обишли су Гробље француских војника и Крематоријум на Лешћу. Били су и гости Скупштине Србије, а конференцију су подржали Министарство заштите животне средине и Град Београд.

Учесници конференције не споре да је кремација еколошки пожељнија и оправданија од традиционалног сахрањивања, али су предочили и да се то данас у многим срединама доводи у питање. Тамо се, по речима др Александра Павићевића из Етнографског института САНУ, изналазе нови начини сахрањивања посмртних остатака у сасвим пустим и неискоришћеним природним пределима.

Гост из Италије Роберто Ферари рекао је да је око 30 одсто преминулих у његовој земљи кремирано, највише у северним, а најмање у јужним крајевима.

- Последњих година, међутим, приметне су и нове тенденције - казао је Ферари. - Фокус је усмерен на погребне активности у вези са кућним љубимцима, како на сахрану, тако и на кремирање. То се односи и на све пропратне ствари: гробља и крематоријуме за животиње, урне, надгробне споменике и украсе на њима. Суочавамо се са светом који се мења, па се и погребни сектор мора прилагодити новим потребама становништва.

Гости из иностранства у крематоријуму на Лешћу

ЧИКА ЈОВА ЗМАЈ

ТЕМЕЉЕ идеји кремације код нас је поставио Јован Јовановић Змај - подсетио је Бранислав Матијас (на слици), председник Удружења "Огањ". - Још 1875, написао је расправу о предностима спаљивања умрлих и штампао је у, тада популарном, календару "Орао". Штавише, он је међу првим лекарима у свету који су ту идеју подржали, пре свега из здравствених и хигијенских разлога.