OVIH dana Japanci, uprkos neslućenom tehnološkom napretku i činjenici da se na jednoj od njihovih zavičajnih reka grade čak tri hidroelektrane, do svojih domova pokušavaju da dopru - betoniranim putem!

Neverovatno, ali istinito, jer reč je o Japancima, čije selo egzotičnog imena, koje izaziva uzdahe zbog asocijacije na Zemlju izlazećeg sunca, smešteno ispod surih Komova. Vasojevićkih, čiji bi vrh, kako se ovde mnogi kunu, posebno kad iz njih "progovori" tek prispela šljivovica, ako je pravde, trebalo da bude veći od Kučkog Koma.

- Ovde nas je tridesetak, i samo su dva Crnogorca - kaže nam jedan od lokalnih "japanskih Srba", za koga u poverenju rekoše da "naginje" ka "suverenistima".

Pročitajte još - Marijin merlo stigao do Japana

- Svi smo ovde Japanci. Tako piše i u dokumentima - dovikuje jedan od udarnika, koji su se sakupili sa svih strana, na nesvakidašnjoj raboti - betoniranju čak dva kilometra puta.

Kako složno i podrugljivo vele, opština i država znaju za njihove visoke standarde i nikako da izdvoje oko 100.000 evra, kako bi oni, ali i njihovi gosti, asfaltnim putem stigli do sela Japan.

- Dolazio je ovde i japanski ambasador iz Beograda. Bilo je svakakvih donacija. Dom zdravlja je dobijao i reanimobile, vrednu opremu... Ovde cvetaju i japanske trešnje, donete iz te zemlje - objašnjavaju nam Japanci, raspitujući se "što nema Vlaja, koji je u Beranama menadžer opštine".

- Pošalje redovno zdravicu - veli jedan, dok Manojlo Vojvodić, iz Podgorice, kaže da mu ovo betoniranje dva kilometra puta nekako liči na gradnju Kineskog zida, jer se gradi već nekoliko godina.

foto M.S.


- Japanci se rado vraćaju rodnoj grudi, što potvrđuje i ova akcija. Nije nam teško da ručno betoniramo put, od Jošanice do Japana. Ovoga puta nas je podržala i lokalna uprava, koja je obezbedila i dostavila neophodni materijal za betoniranje puta. Mi ručno mešamo beton, majstorišemo i postavljamo mreže i nalivamo. Nije ovo lako, ali složni smo - kaže Manojlo.

Onda jeknu pesma iz grla veterana, koju podrža mlađarija: "Zavičaj me stalno zove da se vratim pod Komove".

Pročitajte još - Srpsko selo čeka slamku spasa

- Pevamo, kao nekada. I tada smo dolazili u Japan izlokanim putem. Nadali se, setiće nas se... Mislim da ovoga jada nema nigde, da ručno betoniramo put do domova. Mic po mic. A da smo siromašni, nismo. Nismo bogati baš kao onaj daleki Japan, ali, šuma imamo više od njih. Ne nedostaje ni vode, ali samo puta nema - vajka se Vito Turović, koji je sa "akcijašima" betonirao oko 600 metara puta, od kojih će ove godine biti betonom naliveno oko 100 metara.

Japanci su se uglavnom odselili sa vekovnih ognjišta, koja leti ožive i svaki dim iz njih obraduje one malobrojne koji su ostali u Japanu. Daleko od Azije, ali i od desetak kilometara udaljene Andrijevice i Crne Gore, do kojih kao da još nije stigla priča o gradnji "auto-puta".

Ambasador doneo japansku trešnju, foto M.S.

- Baš onako, kako je nekada građen auto-put "Bratstvo-jedinstvo" od Beograda do Zagreba. Možda nas posle ručnog betoniranja neko i nagradi asfaltom - kažu veseli Japanci, koji u smiraj dana završiše sa poslom.

Taman na vreme, da im se od vrućine i ledenog piva oči ne "iskose".

MILIONI

- OVDE na Mojanskoj reci, izgrađena je jedna mini-hidroelektrana. Grade se još tri. Milioni se tu okreću, brajko moj. Milioni, a za asfaltiranje našeg puta trebalo bi svega 100.000 evra. Ali, asfalta nema. Verovatno misle - Japanci su to, mogu oni to i sami - veli jedan od složnih Japanaca, dok ispod Komova ponovo krenu pesma. Ona gorštačko-ljubavna, o lepotici Gari, koja stanuje u srcima brojnih Japanaca, bilo gde se nalazili.