SKIDAJU berači sa čokota slatke grozdove burgunca i šardonea. Razmileli se po vinogradu porodice Miletić iz Oparića kod Rekovca. Počela je berba ranih sorti. Na tom mestu, na 400 metara nadmorske visine, odakle puca pogled na berićetno vinogorje levačkog kraja, Gledićke planine, a kad je vedro i na Kopaonik, Miletići gaje vinovu lozu već pet generacija. Stopama čukundede Dušana, koji je u 19. veku zasadio prve čokote, tradiciju vinogradarstva i pripremanja vina nastavila je Marija Miletić Savić (39), jedina žena u familiji školovana za vinarstvo!

Neobično, potpuno nesvakidašnje u vreme kada mladi beže iz sela glavom bez obzira, Marija je na studije u Beograd i krenula znajući da će da se vrati i nastavi porodičnu tradiciju. Završila je Poljoprivredni fakultet u Zemunu, odsek za tehnologiju vina. Suprug Goran (40) lekar je opšte prakse. Imaju troje dece Mihaila (11), Pavla (9) i Milicu (4).

Kada je 2006. preuzela posao i vinariju od oca Miroslava, pod vinovom lozom u Opariću imali su tri hektara, a danas - četiri puta više! Od proizvodnje vina koja je bila zasnovana na količini, danas su došli do toga da je primat na kvalitetu, pa su Marijina vina nagrađivana, a već godinama ih izvozi i u Japan.

- Gajimo visokokvalitetne sorte: šardone, sovinjon beli, burgundac crni, rajnski rizling, merlo, kaberne sovinjon, kaberne frank. Krajem septembra beremo merlo i rajnski rizling, a kaberne sovinjon u oktobru - priča nam Marija. - Posadili smo pre dve godine autohtonu belu tamjaniku, i ove ćemo jeseni praviti prva vina od nje.

Pročitajte još - Vinova loza: Dionis rodan i otporan

Godina je, kaže, izuzetna, rodna, grozdovi su savršeni.

- Ovaj naš levački kraj bogomdan je za vinogradarstvo - nastavlja Marija. - Padine sela i brda u okolini Rekovca zaista podsećaju na najpoznatije vinogorja u svetu. Ove godine, na sreću, grad nas je mimoišao. Uzdamo se u sreću, jer su uslovi za osiguravanje vinograda od nepogoda nepovoljni za uzgajivače, dok zaštitne mreže oduzimaju svetlo čokotima, pa ni to nije opcija.

Sa Marijinih plantaža, po hektaru ove godine biće 8.000 kilograma grožđa, od čega će njen vinski podrum biti dopunjen sa oko 60.000 litara vina. U vreme berbe, dan u vinogradu počinje i pre sedam, završava se uveče, pred zalazak. A pomažu svi. Osim berača iz sela Dragova, koji već godinama rade na plantažama ove porodice, u berbi i procesu proizvodnje vina učestvuju svi, i Marija, njen suprug, roditelji...

- Iskreno, volela bih da moja deca jednog dana nastave gde ja stanem - kaže ona. - Odmalena im pričam o precima, o vinarstvu kojim se bavimo duže od veka... Govorim kako je moj čukundeda Dušan, kapetan prve klase, prošao balkanske ratove bio solunac u Velikom ratu, kako se školovao i završio Poljoprivredni fakultet i bio prvi koji je kalemio lozu. O njegovim naslednicima, vinogradarima - mom pradedi Miodragu, dedi Savi, ocu Miroslavu. Da znaju da cene ono što steknu i da ne beže od rada.

A više od 100 godina od tog prvog čokota, iz Marijine vinarije izlaze vrhunska vina. Kada su počeli da izvoze u Japan 2008. godine, za diplomatske skupove tamošnje Ambasade Republike Srbije, njihove boce vina bile su jedini proizvod iz Srbije koji je stigao u zemlju izlazećeg sunca.

Pročitajte još - Od pesme i igre Levač se orio

- U narednom periodu planiram da posao širim i da razvijam vinski turizam - kaže nam Marija. - Do kraja godine trebalo bi da bude otvoren prostor za degustaciju i promociju, sa neverovatnim pogledom. I iza nas i ispred su velika ulaganja, ali ono što me muči, kao i ostale srpske poljoprivrednike, jeste agrarna politika, koja odgovara velikim proizvođačima, a ne podržava nas male, kao i to što retko koje selo u Srbiji ima vodovod i kanalizaciju.

CAR LAZAR

LEVAČKI kraj, smešten u srcu Šumadije i Pomoravlja, oivičen Gledićkim planinama i Juhorom, nazvan je tako jer je na levoj strani Zapadne i Velike Morave. Kraj je poznat po naivnom slikarstvu i znamenitim manastirima poput Preradovca, Rekovca, Kalenića, a posebno je poznat po plantažama vinove loze, jer joj visina i klima izuzetno odgovaraju. Predanje kaže da se vino posle svake berbe odavde nosilo caru Lazaru u Kruševac na probu.

"PUNA" ŠKOLA ĐAKA

OPARIĆ se smatra za živo selo. Toliko živo da će, recimo, moja Milica, kada za dve godine krene u školu, biti jedina u prvom razredu - priča nam Marija. - Od prvog do četvrtog razreda u celoj školi ima manje od 15 đaka, dok do osmog, zajedno sa decom iz još četiri sela, Lepojević, Kalenić, Prevešt i Šljivica, još oko 40 đaka. Ipak, lepše je živeti u maloj zajedini, priuštiti deci tu slobodu, lepotu prirode, širinu, dok odrastaju i to je uz želju da nastavim porodični posao, bio razlog da se vratimo ovde.