ČUVENA, po osećaju da je od svilenog konca isheklana, od blata i čerpića, vrednim rukama paora, težaka, vetrenjača je oličenje tajni, koje su decenijama unazad, ljubomorno od zaborava čuvale banatske domaćice...

Kao što je, pod obavezno, gostinjsku sobu krasio ručno heklani milje od svilenog konca, tako je i stari Banat od zaborava štitila njeno veličanstvo vetrenjača, svetionik ravnice, paorskih muka i kulturološki fenomen vremena, koje je duboko zarezalo mene prošlosti.


PROČITAJTE JOŠ:
Priče iz Vojvodine: Daje se na znanje, javljeno!

Vetrenjača je bila dom, u njoj je porodica živela, imala je i sobu kada gosti dođu, a sve je mirisalo i meni još uvek miriše na toplo detinjstvo, brašno i očaravajući zvuk vetra - priča Zrenjaninac Dejan Bošnjak, čiji je otac Ljuba bio vlasnik "Bošnjakove" vetrenjače u Melencima.

Njegov otac, Ljubomir, specijalno obučen za rukovanje poljoprivrednim mašinama "hofer", "šranc", "klajton", "šutlvort", "masej hariš", "mađar gazdašag", radio je zajedno sa Sevo Mahaelom, koji je bio Nemac, napredni radnik i komunista, u Železničkoj radionici u Velikom Bečkereku i na vreme uvideo kuda to sve vodi, pa se okrenuo na drugu stranu i 1939. godine kupio vetrenjaču u Tarašu, selu na reci Tisi.

- Cena uopšte nije bila mala, prodao je novu kuću u Melencima, dedinu u Tarašu i nekoliko lanaca zemlje... Sećam se, pričao nam je Ljuba besan kao ris, uz pare, starom vlasniku vetrenjače svake godine je davao po dva džaka kukuruza i žita. Dozvolu za rad platio je osam hiljada taksenih maraka, tako se onda plaćalo državi - za "Novosti" kaže Dejan, koji je "Bošnjakovu vetrenjaču", nasledio od oca i bio njen vlasnik do 1977. godine.

Nekada se u vetrenjači mlelo žito

Najstarija u Banatu, sagrađena 1890. godine, vetranjača na ulazu u selo Melence iz pravca Kikinde. Postala je vlasništvo Melenačke porodice Bošnjak 1955. godine, koja je u njoj živela, deca su se oko vetranjače igrala, "hvatala vetar", kako se to kaže, dočekivali su se gosti, svakodnevno su zemljoradnici u njoj mleli žito, kukuruz... Bilo je života...

- I danas, ponekad, iako je od prvih trenutaka života pored vetrenjače proteklo skoro osamdeset godina, vidim sebe kao dečaka, kako sa dedom u rano zimsko jutro virim u vetranjaču. Pomeramo joj krila prema vetru, na krilima širimo ponjave, a zatim je deda ustavom lagano pušta u rad i tiho ječi i priziva Boga, rečima: "Šta ja da radim sa ženom i troje dece?" Moj otac je još 1940. godine mobilisan u vojsku, a onda i stric i zbog toga je deda plakao, prestrašen hoće li se vratiti, dok je uz pomoć čekrka na tavan vetrenjače nosio džakove sa kukuruzom i žitom, dok sam ja detinje plašljivo posmatrao kako kroz šipovku teče brašno, kukuruzno za pačiće ili za kulju - priseća se Dejan Bošnjak, uz napomenu da je porodična vetrenjača u Tarašu, koja je u međuvremenu srušena, bila starija od one u Melencima, izgrađena je 1877. godine i imala je prečnik devet metara i tri para mlinskih kamenova, a njen graditelj ostavio je na gredi "medved" zapis, žutom masnom bojom, graditelj majstor Miša Trifunjagić iz Kumana.

PROČITAJTE JOŠ: Priče iz Vojvodine: Vreme kada su se dame kupale u čarapama

Vetrenjače su uvek bile pune ljudi, naročito s jeseni, kad seljaci, bapa Boda, Miloš i ostali, "prirade" na njivama, obuku suknena odela, posedaju na džakove pune kukuruza, žita ili ječma, zaviju u novinsku artiju cigare i zapodenu priče kako su ratovali u Galiciji, na Solunskom frontu, u Rusiji, Dobrudžu, Odesi, Pijavi i Kaporetu.

Bošnjak nekada ispred svoje vetrenjače

I TITO ZNAO ZA BOŠNjAKOVU VETRENjAČU U MELENCIMA

POSLE teksta Dušana Sekulića, u "Ilustrovanoj politici" 20. oktobra 1969. godine maršal Tito je boravio u Zrenjaninu i u Melencima, kada je video vetrenjaču, oduševio se i pitao "Boga mu šta je s tom vetrenjačom... Ona tada već skoro deceniju nije bila u funkciji, a Tito je naredio, odmah to dovedite u red... I tako je bilo, već za dva dana dobio sam poziv da se javim u Mesnu kancelariju i rekli su mi, kratko, podnesite zahtev i odmah ćemo rešiti... - priseća se Dejan Bošnjak.

HOLANĐANIN HTEO DA JE PRENESE U SVOJU ZEMLjU

KADA je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kao kulturno-istorijska ikona i spomenik, stavljena pod zaštitu države, "Bošnjakova vetrenjača" zapala je "za oko" jednom Holanđaninu, koji je bio gost u selu i odmah je hteo da je kupi i odnese u Holandiju. Bila bi tamo, kako je govorio, prava atrakcija i raj za oči brojnih turista. Međutim, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, glat je odbio ideju o prodaji, kao i sve kasnije pokušaje brojnih ugostitelja, koji su silne pare nudili, kako bi vetrenjaču pretvorili u restoran...

Bošnjak danas ispred svoje vetrenjače

TURCI KAO HOLANĐANI

CELA Vojvodina proteže se u zoni zapadnih vetrova, čiji je energetski potencijal iznad svetskog standarda. U Banatu vetar, najviše košava, duva 270 dana u godini, u Bačkoj 70 dana manje... Hroničari beleže da su Turci gradili prve vodenice po ravnici, ali im spore pitome reke nisu baš ulivale nadu, pa su se vrlo brzo, sredinom 17. veka, ugledajući se na Holanđane, okrenuli vetrenjačama za mlevenje žita. Prema nekim podacima, u 18. veku u Vojvodini je bilo preko 300 vetrenjača, a onda ih je ostalo samo osam i svaka od njih ljubomorno čuva neku svoju vetrovitu tajnu.

LjUBO BRATE, DAJ MI MAKAR ZA KULjU, DECI DA IMAM

LjUBOMIR Bošnjak je bio plemenit čovek, kada se posle rata, 1948. godine, vratio u Taraš, opština mu je ceneći njegova dobročinstva, poklonila tri jutra zemlje.

Za vreme rata, osim Nemaca koji su na biciklima dolazili do vetrenjače u Melencima, svakodnevno su se muvali i siromašni, gladni meštani. "Ljubo, brate, pomagaj, daj zeru samo, deci za kulju da imam", vapili su i Ljuba im je davao...

MAJSTOR MIRKO ALASOVIĆ

ZA vetrenjaču na Bašaidskom drumu prema Kikindi, koja i danas stoji i mudro odoleva i prkosi vremenu, zadužen je bio Mirko Alasović iz Taraša, koji je uradio sve gipsarske i vajarske radove na vetrenjači koja je bila aktivna i radila do 1960. godine. Osam godina ranije, 1952. godine, u vetrenjači je bio instaliran stabilan motor, pa se nije morao, kao nekada, čekati povoljan vetar.

- Moj otac Ljuba - priseća se Dejan Bošnjak - bio je čudo od majstora, kako su za njega govorili, što vidi napraviće, što ne vidi izmisliće....

Dejan Bošnjak sa ćerkom Ivanom