ЈЕДНОМ је неко рекао да је живот једна велика књига и да онај ко остане код куће може прочитати само једну страницу. Вероватно желећи да сазнају што више од њеног садржаја, и упознају друге крајеве и одмарају се, Војвођани, у почетку посебно адвокати, лекари, професори, учитељи и богате занатлије, у другој половини 19. века све су подређивали удобнијем и здравијем животу.

Престижно је било бар једном годишње променити климу, отићи у неку светску или оближњу бању. Промена здравствених схватања о мору као лечилишту утицала је на све бројније одласке на летовања, нарочито између два светска рата.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Кад мешина пусти - магију

Истражујући где се некада путовало и одмарало, Милкица Поповић, музејски саветник, историчар у Музеју Војводине, омиљена места на којима су се Војвођани одмарали крајем 19. и у 20. веку сабрала је у занимљиву изложбу једноставно названу "Ала смо се наодмарали...".

Реконструишући прошлост, сазнало се да је још осамдесетих година 19. века грађанство, и то најчешће млади, организовало једнодневне пролећне излете. Тако је Палић било значајно туристичко излетиште свих грађана Суботице, околине и целе регије. Оно је било истовремено и бањско купатило и популарно купалиште, а забаве у прелепом амбијенту било је напретек.


Новински текст / Фото Музеј града НС

Панчевци су се лети одмарали на Тамишу, све док омладинско друштво "Дар-мар" није покренуло иницијативу за отварање новог купалишта на Дунаву, прозвано "Лидо", по узору на сличне светске плаже. Од краја 19. века до Другог светског рата житељи Беле Цркве одлазили су на обалу Нере и њених канала. Прво јавно купалиште Сомбораца, познато као Купалиште код крушке, налазило се на Великом бачком каналу, а на купање се ишло са пакетом хране - најчешће са хлебом намазаним машћу и бареним јајима.

У Вршцу је 1893. године основано Друштво за заштиту здравља и природно лечење дејством сунца, воде и ваздуха, а његови чланови названи су "риклијанери", по Арнолду Риклију из Швајцарске, пиониру у примени природних метода у заштити здравља.

Сремскомитровчани су између два рата имали купалиште - Венецију. Имало је дрвене стазе - трепне и кабине за пресвлачење, чији је закуп за то време био скуп. Велики Бечкерек или Петровград, данашњи Зрењанин, још у другој половини 19. века имао је купалиште - Штајгервалд, названо по његовом власнику Корнелу Штајгервалду.

Љубов Николајевна Фајт на новосадском Штранду / Фото Музеј Војводине

Новосађани се још од далеке 1911. освежавају на Штранду, а његова популарност, која и данас траје, надмашила је сва друга дунавска купалишта, а посетиоци су тада, као и данас, бројани у хиљадама, док је одлазак на Штранд био друштвени догађај.

- Упоредо са развојем купалишта, почела су се уводити правила понашања на плажи - каже Милкица Поповић. - На обалама Јадранског мора купаћи костим се појавио када и први туристи, а с временом се та мода пренела и у унутрашњост, односно, на војвођанска купалишта. Правила су била идентична онима на мору. У другој половини 19. века настала је прва службена одећа за купање.

Купачи на Нери код Беле Цркве, почетак 20. века / Фото Архива Жељка Комарице

За данашње прилике незамисливо, у другој половини 19. века женско купаће одело било је израђено од вуненог или памучног материјала дугачког седам метара, углавном црне и тамноплаве боје, испод којег се налазио додатни слој поставе. Испод дуге сукње носиле су се "пумпарице". Даме су у воду улазиле у чарапама, јер им се ноге нису смеле видети у јавности. На глави је био обавезан платнени или сламнати шешир широког обода.

У тим првим купаћим костимима није било могуће пливати, те су се жене само квасиле. Након изласка из воде морале су журити у кабину за пресвлачење, да би обукле суву одећу.

Милкица Поповић, ауторка изложбе / Фото Љ. П.

Осамдесетих година 19. века скраћени су рукави и сукње, те је био откривен још који центиметар тела. Мушкарци су се купали у једноделном пругастом купаћем костиму који је досезао до колена и имао кратке рукаве.

Волели су Војвођани да, из свог Панонског мора, отпутују и одмарају се на плавом Јадрану. У другој половини 19. века купање у мору препоручивало се као лек за рахитис, нервне болести, малокрвност, "женске болести" и опоравак после прелома костију. Почетком 20. века, када се сунчање и купање почело упражњавати као разонода, на море се путовало због сунчања и "купки". Значајни туристички центри су били Дубровник, Опатија, Хвар, Сплит и Задар, али и Бока которска, Будва, Улцињ, Бар и Петровац на Мору.


Велики Бечкерек, Штајгервалдово купалиште 1900. / Фото Архива Ф. Немета

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Чаролија и сета ђачких растанака

- Од седамдесетих година до распада СФРЈ, одласци на дужи или краћи одмор били су део савременог начина живота, а бронзани тен након повратка са летовања постао је статусни симбол - наводи наша Поповишћева. - Смештај се најчешће налазио у камповима, приватним кућама, хотелима, радничким, дечјим и омладинским одмаралиштима и викендицама. Часописи су стварали слику модерне жене која се бави собом, а младе, витке жене приказиване су у припијеним купаћим костимима и често су рекламирале креме за сунчање.

Цриквеница, разгледница прва деценија 20. века / Фото Музеј Војводине

КАРУЦЕ И ПАРОБРОД

ДРУГУ половину 19. века обележила су путовања каруцама и паробродом. Године 1870. новосадска "Застава" обавестила је о паробродској вези Новог Сада са другим градовима. Шест дана у недељи пароброд је саобраћао од Новог Сада до Земуна, Београда и Оршаве. Из Великог Бечкерека, двапут је ишао за Темишвар, а у Будимпешту се могло пловити свакодневно. На даље дестинације, до мора, у Краљевини СХС Министарство саобраћаја давало је повластице за путовања железницом, а после Другог светског рата, то је био најјефтинији вид вожње.

Купачице на Бегеју код Зрењанина 1910. / Фото Архива Ференца Немета


ПРАВИЛНИК НА ШТРАНДУ

ИЗ правилника новосадског купалишта Штранд из 1925. сазнајемо да су одрасли морали носити одећу која је добрим делом покривала тело, да се даме изнад 12 година нису смеле купати у трикоима и да се купало само у ограђеном простору. И даље су се носили платнени и сламнати шешири, а обавезан детаљ је био сунцобран. Све што је било неопходно за летњу сезону, 1907. године могло се купити у Новом Саду, код чувеног трговца Душана С. Монашевића.

Абација (Опатија) разгледница 1904. / Фото Хрватски музеј туризма



Кутија за шешир прва половина 20. века Фото Приватно власништво Александра Петијевића из Новог Сада

Кофер 1936. Фото Музеј Војводине

Женски шешир, тридесете године 20. века Фото Музеј града Новог Сада
Сунцобран Фото Музеј Војводине
Савско купалиште код Сремске Митровице, тридесете године 20. века Фото Музеј Сремска Митровица
Милена Кулашиновић на Хвару 1952. Фото Приватно власништво Милене Врбашки из Новог Сада
Кофер Друга половина 20. века Фото Приватно власништво породице Вујашковић из Новог Сада