TRADICIONALNO OKUPLJANJE NAKOVČANA: U zavičaj po zagrljaj i parče mladosti

STEVO Inđić Ćeva već 25. godinu iz Nemačke žuri na godišnji odmor u rodno selo Nakovo kod Kikinde da se vidi sa starim drugarima, prijateljima i komšijama i podseti na detinjstvo i odrastanje u Devetoj ulici. Svake druge subote u avgustu, iz Beograda stižu i Milan Tintar i njegov brat Andrija, kao i mnogi drugi, po svetu rasejani Nakovčani, koji su odrasli u Osmoj i Devetoj ulici, nadomak granice sa Rumunijom. Običaj okupljanja preneli su i na svoju decu i unuke, pa su "na vr' ulice" došli i mladi sa adresama u Nemačkoj, Francuskoj, Sloveniji...

Još pre četvrt veka, okupljanje na adresi rođenja započeli su Stevo Inđić Ćeva, Rade Đilas i Mišo Đilas Trofi, nažalost pokojni. Njih trojica iz sela su otišli kao mladići, trbuhom za kruhom, ali su u inostranstvu čeznuli za nakovačkim ulicama i sećali se toplih leta, dugih i hladnih zima, zlatnih jeseni. Iako daleko od rodnih kuća, svaki je dobro pamtio miris toplog hleba iz majčine krušne peći i kifli iz seoske pekare, i ukusa banatske prašine u ustima.

- Uskoro će biti pola veka otkako sam otišao u Nemačku, ali i tamo u Bavarskoj rodno selo je zauvek ostalo u mom srcu. Znate kako se kaže: "Kad je majka daleko, onda se jače grli". Imao sam 20 godina kad sam otišao, ali te godine su mi nekako draže nego ove u Nemačkoj. Mnogi misle da je lako živeti u tuđini, ali ne znaju šta je nostalgija u dalekom svetu. Zajedno smo otišla nas petorica. Sećam se, bio je kraj leta, a već oko katoličkog Božića ostao sam sam, jer drugi nisu mogli da izdrže nemački način života. I sada, posle tolikih godina, uvek se radujem da vidim svoje drugare - priča nam Ćeva.

Priznaje da je jedva čekao da dođe kući u Nakovo. Kada se uputio na prvi godišnji odmor, srce mu je zaigralo čim je video drvored jablanova na ulazu u selo. Bio je to osećaj koji ga nije napustio ni do danas. Emocije su uvek iste kad dolazi u rodni kraj. Ljubav prema zavičaju preneo je i na potomke, pa sada u Nakovo dolaze i njegovo troje dece i četvoro unučadi.

PROČITAJTE I:Osmeh za mistere lapsusa

- Svake tri godine dolazim ovde, jer u Nakovu živi porodica moja supruge. Ljudi su ovde ljubazni i neposredni, a ovako nešto nikad nisam doživeo u Francuskoj. Tamo nema ovakvih okupljanja, iskrenih i masovnih druženja. Ovde je sve nekako spontano i prirodno - otkrio nam je Fred Karida, nakovački zet iz Francuske.

Ćeva, Rade i pokojni Mišo zajednička druženja pravili su svake godine kada dođu u selo. Tada je to bilo u dvorištu pored kuće. Kako su pri svakom susretu rasle emocije, povećavala se i želja da se vide i ostali drugari sa kojima su u Osmoj i Devetoj, kao deca igrali strmoglavice, trule kobile, cimeranja, janjine, bliškanja šibice... Tako je mali, više intimni skup prerastao u veliki, sada već tradicionalni na koji, sa novih životnih adresa, dođe i po šezdesetak Nakovčana.

- Rođen sam u Devetoj ulici 1950. godine. Kada sam pošao u školu u prvom razredu bilo nas je dvanaestoro. Okupljali smo se najčešće "na vr' ulice". Sada se okupljamo sa istim žarom, a rastajemo radosni, sa željom da se vidimo i dogodine u isto vreme - prenosi nam Dušan Kuga.

Čim je u Nemačkoj ostvario penziju, Rade Đilas nije imao dilemu. Vratio se u Nakovo.

- U Berlinu sam bio skoro 38 godina, a pre 12 sam se vratio u moje Nakovo i nikada nisam zažalio. Ovde je moje srce - kaže Đilas.

Na godišnja druženja rado dolazi i Milan Tintar, koji u Beogradu živi već 34 godine:

- Kada smo bili mladi, u ove dve ulice bilo je više od stotinu dece, a sada ih je tek petoro. Naše druženje je bilo svakodnevno i neprestano, iskreno. U Nakovu sada ne živi niko od moje porodice, ali ovde su moji drugari i radi njih dolazim da ih vidim.

EVROPSKI

Selo mi sada sve više miriše na evropsko. Otvorena je granica sa Rumunijom, blizu je aerodrom u Temišvaru. Radujem se kada čujem da mladi Nakovčani idu na more u Grčku. Selo oživljava i to me raduje - kaže Stevo Inđić Ćeva.

PONOSNI NA SELO I "POLET"

Nakovo je selo na granici Srbije sa Rumunijom. Nije veliko, ali je lepo uređeno. Uvek se ovde dobro provodilo, išlo u kafane i obavezno igrao fudbal u "Poletu". Nema mladića u selu koji nije trčao za loptom. Nakovčani su ponosni i na selo i na "Polet" koji od milošte porede sa "Barselonom", slavnim španskim klubom. Posle Drugog svetskog rata naselili su ga Krajišnici iz Bosne, najviše iz Drvara i Bosanskog Petrovca. Od tada oni ulice u selu nazivaju po brojevima, Prva, Druga... Osma, Deveta, iako imaju druge, zvanične nazive.

Njihovo godišnje okupljanje ima i drugu lepu dimenziju. Pre dve godine posetili su i darovali najstariju meštanku u ulici, a prošle godine 14.000 dinara poklonili su tek rođenoj bebi.

PRIČA O TROFIJU

Malo je poznato da je naš drugar Mišo Đilas Trofi, kao vojnik bio statista u filmu "Bitka na Neretvi". Čak je u nekim scenama bio dubler Ljubiši Samardžiću, jer je i on bio visok i mršav. Kako smo samo bili ponosni kada se film prikazivao na televiziji, a mi u Nakovu gledamo našeg Trofija. Iz Devete ulice je i pesnikinja Gordana Đilas - pripoveda Dušan Kuga.