GOSPODINE Klintone, ako ne omogućite i srpskim ranjenicima da se leče u američkim bolnicama, ja ću se zakucati za krst ispred vaše Bele kuće.

- Ne biste valjda to uradili?

- O da, sigurno bih!

Ovako je glasio dijalog Miloša Šupice, Ličanina iz Stoktona u Kaliforniji, i predsednika SAD Bila Klintona, koji je vođen jula 1994. u vojnoj bazi u Sakrementu u Kaliforniji pred hiljadama Amerikanaca i kamerama TV ekipa koje su pokrivale događaj.

Pročitajte još: Miloš Šupica: Ne plači, dušo. Naš narod nije to namerno uradio

Predsednik Amerike je bio doveden u neugodnu situaciju jer nije mogao da objasni kako to da se Hrvati i Muslimani stradali u ratu devedesetih bez problema leče u SAD, a Srbima je to onemogućeno. Kamere su zabeležile neprijatan razgovor. "Spasao" se obećanjem da će administracija ispraviti grešku, a Miloša je uputio na Kris Keni iz svoje pratnje, koja ga je saslušala. Posle mesec dana, iz Vašingtona je javljeno u Stokton da su sve birokratske prepreke za lečenje Srba u SAD uklonjene i da prvi pacijenti mogu da dođu.

Pročitajte još: Dobrotvor iz Nijagara Folsa ponovo donator

Ovu neverovatnu priču zapisao je Predrag Karasović u knjizi "Od Srpske Krajine do Amerike", koja govori o Milošu Šupici, najvećem srpskom humanitarcu sa one strane Atlantika. On je čovek koji je preko svoje humanitarne organizacije "Spasimo srpsku decu" pomogao najmanje 20.000 srpskih mališana od 1992. do danas.

BAGICA U SVEMU PODRŠKA - BEZ žene Barbare nikad ne bih uspeo - priznaje Miloš. - Ona čak nije ni "naša" - polu-Norvežanka/polu-Šveđanka je. Sve "moje" ranjenike je negovala i razvozila po bolnicama, a oni su joj dali ime Bagica. Ja sam je zvao Bagi ("Bubica"), a onda je postala Bagica i za mene.

Miloš Šupica je, za "Novosti", pre neki dan, potvrdio da je jedini Srbin koji je tih devedesetih uspeo da stane pred Klintona. U stvari, skromno je klimnuo glavom, a zatim je pristao da ispriča kako je uspeo da "isposluje" nešto za Srbe, tada najneomiljenije ljude u SAD.

- Čuvši da će Klinton doći u obližnji Sakramento, u vojnu bazu, supruga Barbara me je savetovala: "Miloše, i ti kao i on nosiš pantalone. I mački se desi da pogleda kralja u oči. Idi i pričaj sa našim predsednikom."

Ličanin dalje pripoveda kako se se do prvih redova pred obezbeđenjem predsednika našao tako što je delio letke na kojima je pisalo o Jasenovcu. Veli, slučajno je prišao oficiru sa tri zvezdice koga je pitao odakle će američki predsednik izaći. Taj čovek je, kaže, pogledao letak i začuđeno ga upitao: "Vi mora da ste Srbin, kako ste se probili dovde?" Ne sačekavši odgovor, američki general sa tri zvezdice Miloša je uputio pravo pred Klintona. Pokazujući rukom gde da stane, rekao mu je: "Vi Srbi se borite za pravdu, znam,i ja vam se divim!" A onda je naišao predsednik Bil Klinton sa "svitom" kamera...

RANjENICI ČAK 137 najtežih srpskih ranjenika Šupica je doveo u SAD od avgusta 1994. i lečio u američkim bolnicama. U njegovoj kući sa tri sobe ležalo je 27 teških invalida na oporavku posle operacija. U domu njegovog saradnika Tihomira Jankovića iz San Hozea još i više, "jer Tiha ima pet soba". Amerikanci nisu dolar uzeli za operacije i lečenja, a na Srbima je bilo samo da plate avionske karte.

Najveći srpski humanitarac, Obilić iz Kalifornije, kako ga zovu, u Beograd je došao ovog jula u posebnoj misiji. Ideja mu je da pokrene inicijativu da se Slađana Kobas, 13. beba iz Banjaluke, koja je uspela da poživi 13 godina pošto ju je Zapad osudio na smrt te 1992, ne dozvolivši transport kiseonika za ugroženu decu u inkubatorima banjalučkog porodilišta - proglasi za simbol stradanje dece u ratovima devedesetih kod nas. Već je bio kod predsednice RS Željke Cvijanović, koja se složila. Prethodno je stigao i do Ruske dume i deputati su, veli, oduševljeni. Ovaj razgovor je vođen dok Miloš čeka susret i sa našim političarima.

- Slađana je umrla u Prijedoru 2005. godine. Od posledica nedostatka kiseonika dok je bila novorođenče obolela je od raka kolena i lečila se u Americi. Bio sam među poslednjima koji se u SAD brinuo o njoj, pošto su američki lekari napravili neku grešku ugrađujući joj titanijumsko koleno, posle čega je dobila infekcije. Mala Slađa je umrla ne mogavši da još jednom preleti Atlantik, gde sam joj obezbedio još jednu vrhunsku bolnicu. Samo mi je u Prijedoru rekla: "Čika Miloše, ja ne mogu da dišem, a kamoli da putujem!"

Ličanin dalje priča kako je u SAD došao posle Drugog rata. Ustaše su mu ubile majku, kao i dve trećine porodice. Ono što je preteklo od Šupica iz sela Gornje Jezero u Lici preživelo je tako što su "bili u četnicima", i zato su porodicu proganjali Titovi komunisti. To je razlog što je emigrirao. Brzo se snašao, postao je vrhunski auto-mehaničar u malom gradu u Kaliforniji.

AMERIKANCI - Otac Ijan Makanon, sveštenik Američke pravoslavne crkve iz Sakramenta, u svojoj kući je lečio 14 srpskih ranjenika, a i dan-danas je, zajedno sa svojom ženom Ruskinjom, najredovniji darodavac humanitarne organizacije "Spasimo srpsku decu" - govori Miloš. - Toni Dubravko, Ukrajinac, takođe je lečio 14 naših. Američki lekari su me povezali sa njihovim proizvođačima potrošne medicinske opreme i skoro nigde nisam odbijen kada sam tražio medikamente. Amerikanci su dobar narod!

Kada je buknuo rat u BiH, odmah posle operacije "Koridor", došao je u Banjaluku da se javi u dobrovoljce. General Ninković, tada komandant avijacije VRS, ubedio ga je da je svom narodu potrebniji kao "logističar". Prilikom boravka u RS juna 1992. išao je da se uveri u tragediju beba u tamošnjem porodilištu.

- Tačno 50 kontejnera humanitarne pomoći sam skupio sa svojim prijateljima u SAD i poslao u BiH i Krajinu - seća se tih dana Miloš. - A onda sam jednog dana pročitao kako se Hrvati i Muslimani leče u američkim bolnicima. Odmah sam zvao gospođu Nidiju Kasati iz Internacionalne organizacije za migracije, koja je organizovala njihov dolazak, da pitam zašto Srba nema među ranjenicima.

Zvuči neverovatno, ali gospođa Nidija nije znala da Srbi uopšte ratuju jer ih nije bilo na spiskovima ranjenih koje je dobijala preko Stejt departmenta.

- Ta žena je odmah zvala Belu kuću. Objasnili su joj da Srbi ratuju protiv Amerikanaca (!?), i da zato ne mogu da budu obuhvaćeni humanitarnim akcijama. Potom je Amerikanka išla u Njujork, u UN, pa u Beč i Pariz, da se u međunarodnim organizacijama založi za to da se sve tri strane tretiraju isto, međutim, nije uspela - govori Miloš.

Miloš Šupica

Srpski humanitarac objašnjava da nikada, baš nikada, ne treba američki narod gledati kroz postupke njihovih političara. Najveći deo pomoći Srbima u SAD sakupili su Amerikanci, obični ljudi. Bili su "bolji Srbi od Srba".

- Ja sam bio auto-mehaničar sa tri radnje i kod mene su popravljali kola i lekari - nastavlja on. - Jednog po jednog sam pitao da li bi mogli da leče Srbe u svojim bolnicima i jedan za drugim bi se javljali posle razgovora sa svojim direktorima. Uglavnom su svi nalazili krevete za naše ranjenike. Dr Kreg Simson, dr Viktor Meko, dr Dabeta Dojl samo su neki od lekara koji su pomagali i koji su i dan-danas aktivni u mojoj humanitarnoj organizaciji.