OSAMDESET godina je od rođenja i dvadeset pet otkako se zatvorio životni krug Vitomira Vita Nikolića, nikšićkog pesnika, novinara, boema, čoveka koji je u poeziju ovih prostora zajedno sa Aleksandrom Lesom Ivanovićem uneo mnogo toga što nije postojalo ni pre a ni posle. Za života je objavio tri zbirke - "Drumovanja", "Sunce, hladno mi je!" i "Stihovi", uz koje su generacije stasavale radujući se i tugujući.

Pokušavao je da pobegne od opake grudobolje i sanatorijuma u Brezoviku, tražeći spas u kafanama i drumovanjima. Pio je hladno pivo s gradskim nosačima koji bi u večernjim satima "ispregli" svoje kariće. Mezili su poeziju s pesnikom, njegovu i drugih poeta. Vito je birao društvo - nikšićki nosači imali su velike mature... Petar Stolica, Jovo Džada, Ćale... Poetske večeri na otvorenom. Retko, jetko, toplo, zanimljivo...

VITO Nikolić je bio boem najfinijeg nerva. Uvažavan, cenjen, rado viđen. Baršunaste, ali setne lirike, hleb je zarađivao u novinama, najduže u "Pobjedi". Hodio je Crnom Gorom putem i bespućem, pravio zapise koji su bili literatura. Umirivao je, tako, nomada u sebi. Prijatelj kafedžija, usmenih pripovedača, kojih je tada bilo više, tumač života u razgovorima s vrsnim intelektualcima, kojih je tada bilo u Nikšiću poprilično... Čovek u čijem društvu su kafanski časovi neosetno tekli. Dočekivao je zore u birtijama zadimljenim, gde je briljantni pripovedač umovao. Ono po čemu su ga najviše prepoznavali je vic, dobra dosetka, original kojega su zvali "Vitov štos".

Pročitajte još: Nikšić: Dani Vita Nikolića

- Preteruju, ali bilo je i toga - pričao je u budvanskoj kafani "Adrijatik", noćobdija veselo-setne naravi. Na opasku da bi se od njegovih dosetki mogla načiniti zanimljiva čitanka, odmahivao je rukom: "Ma ko će to da pamti i slaže, to je kod mene onako, dim u dim."

U jednoj nikšićkoj kafani psovao je vlast. Bejaše to neposredno nakon velikih čistki u službi unutrašnjih poslova. Kada su ga stigli policajci, proverili identitet poznatom sugrađaninu, priznao je greh. Potvrdio je da je to namerno učinio i obrazložio: "Ne činim to što mrzim vlast, nego da proverim da li su demobilisani špijuni... Vidim, fala Bogu, budni su."

GODINAMA mu je dom bio hotel "Crna Gora" u Podgorici. Veliki deo plate je odlazio na pansion, ostalo se zna: za piće. Moglo se i na "kredu", pa se Vito često "upisivao" i upadao u dugove. Dobrom konobaru Šeku, koji je voleo pesnika, dobro znao njegovo finansijsko stanje, bilo je krivo kada Vito prekardaši. Jedne noći okupilo se poveće društvo. Vito poručuje turu za turom, pa onda meze... Da bi ga nekako opomenuo, pošto se niko od drugara nije hvatao za novčanik, Šeko će poluglasno: "'Oću li i ovo da pišem?"... "Piši, piši da vidiš kako se od pisanja živi", odgovorio je pesnik.

Vitomir Vito Nikolić

- Vito je simbol Nikšića. Petnaest kolena njegovih predaka je iz ovoga grada. On je Nikšić učinio mitskim - priča nam Maksim Vujačić, Vitov biograf, koji je objavio devet knjiga o nikšićkom liriku. - Amanet koji mi je ostavio ispunjavam, evo, 25 godina. Sačuvao sam ga od zaborava, jer se toga najviše plašio. Pola godine pre nego što će da umre, kao da je predosetio odlazak, pa me ovlastio da sačuvam ono što je stvarao. I bi tako. Sa njegovim bliskim rođakom Mirom Nikolićem, koji najbolje govori Vitovu poeziju, obišao sam prostor bivše Jugoslavije i bio oduševljen saznanjem koliko je on popularan. Šezdeset godina njegova poezija opstaje i aktuelnija je danas možda više nego ikad pre. Objavio je 110 pesama, od one prve kada je imao 16 godina u "Titovom pioniru", do poslednje "Noć sa Dubrovnikom".

Pročitajte još: DEČJI PESNIK PROTERAN IZ CRNOGORSKE LEKTIRE: Ne mogu mi zabraniti da pišem!

Žali naš sagovornik što je film o Vitu, "Trag zaboravu" rediteljke Maje Janjušević, još u "bunkeru".

- Nemamo 10.000 evra da napravimo postprodukciju. Nijedna TV nije htela da uzme osam sati sirovog materijala. Nismo pravili politički film, ali kao da Vito ni danas nekome ne odgovara. Šteta, jer je materijal dragocen i unikatan - kaže Vujačić, podsećajući da je Vito praunuk stamenog Crnogorca Jefta Miletina, dok je njegova baba sestra Vuka Vrčevića, sakupljača narodnih pesama i saradnika Vuka Karadzića.

Maksim Vujačić

DUHOVITOŠĆU, ponekad obojenim crnim humorom i ironijom, Vito je stvarao posebnu atmosferu. Nakon što je za glavnog i odgovornog urednika "Pobjede" izabran njegov drug Svetozar Durutović, pitali Vitomira kakav je novi šef...

- Boljega nismo imali, daje kapom i šakom.

Duro nikada nije nosio kapu, a nije imao ni pola šake!

Zapio se Vito s one strane Morače s nekim momcima koje je jedva poznavao. Stizalo je pivo na metar, potom je potekla i pesma. Društvo pesnikovo rastera goste, gazda zapomaže, moli za tišinu, ali avaj. Pozove miliciju, i ubrzo dva snagatora uleteše ko bez duše, pa skopaše momka koji je bio u društvu veselom, blizu vrata.

- Ne njega, viknu gazda, on je najmirniji, pa pokaza na Vita, kojega verovatno nije prepoznao.

- Taknuto, maknuto - mirno će Nikolić miliciji narodnoj, nakon čega je usledio veseli rasplet...

Vitov život do njegove končine smenjivali su čašica i bolnica. Veliki pesnik po sopstvenoj želji počiva na gradskom groblju u Nikšiću, podnožju Sabornog Hrama Sveti Vasilije Ostroški.


I opet jesen


I opet jesen.

Opet tutnje

beskrajne kiše

po Nikšiću,

i opet stare

crne slutnje,

i opet

- sam si,

Nikoliću.


I opet neka

pisma duga,

očajna pisma

- bez adrese,

a nigdje drage,

nigdje druga,

samo ta jesen.

Opet jesen.


A šta ako

prosviram

taj metak

kroz ovo čelo

neveselo,

a onda počne

sve

ispočetka:

život,

stradanja,

pa opet

- čelo.


A šta ako

nema zaborava,

ako je to

samo

vječna igra kruga?

A šta ako

tamo

ispod trava

boli ova

ista

ljudska tuga?