PONOSNA sam što sam dobila specijalnu plaketu "Večernjih novosti" za "najplemenitiji podvig godine. Ne krijem da sam se rasplakala kada ste mi javili da sam među podvižnicima, a iako sam u međuvremenu dobila brojna priznanja u SAD, plaketa "Novosti" mi je najdraža. „Podvig“ je divna akcija koju se zna i van granica Srbije, akcija koja promoviše humanost i dobra dela, i biti među dobitnicima je izuzetna čast.

Ovim rečima heroina Irena Ivić Drobnjak (52), vozač autobusa u Sistemu za tranzit Milvokija, zahvalila se "Novostima", nakon što smo joj juče, u našoj redakciji, uručili priznanje naše tradicionalne akcije za "Najplemenitiji podvig godine". Humanost ove Srpkinje, rodom iz Prokuplja, početkom januara bila je jedna od glavnih vesti širom planete. Nije, bilo medija da nije preneo snimak ili fotografije žene - vozača autobusa, koja zaustavlja vozilo da bi spasla dete od godinu i po. Iako se ovo neobično spasavanje dogodilo 22. decembra, svet je za Irenin podvig saznao tek nakon što su joj 10. januara, čelnici Milvokija, glavnog grada američke savezne države Viskonsin, uručili plaketu i priredili ceremoniju u njenu čast.


PROČITAJTE JOŠ:
BUDI KAO IRENA: Porodica heroine iz Milvokija pokrenula humanitarnu akciju za decu u Srbiji i SAD

- Tog jutra kad sam krenula na posao bilo je minus osam stepeni - seća se Irena. - Dok sam prilazila nadvožnjaku iznad auto-puta, primetila sam bosonogo detence, odeveno samo u crvenu benkicu i pelenu, kako se kreće prema raskrsnici. Tim putem, za nekih 20-30 metara, izašlo bi na auto-put. Ne mogu da zamislim šta bi bilo da se to i dogodilo. Zaustavila sam autobus, istrčala i uzela dete. Jedna putnica mi je dala svoj kaput, pa smo ogrnule promrzlo dete, koje je u mom naručju ubrzo zaspalo.

Dok je govorila o ovom događaju, sa Ireninog neprekidno nasmejanog lica, osmeh je nestao, a oči se napunile suzama. Osećanje prema tom detencetu iz Mjanmara, isto je kao i pre četiri i po meseca, kao i Irenina želja da se ne hvali učinjenim. I dalje samo kaže da se našla u pravo vreme na pravom mestu.

- U ovakvoj situaciji uvek bih postupila isto - kaže Irena. - Da nisam stala i pomogla, da sam samo nastavila da vozim, savest bi me zauvek proganjala. Drago mi je i da je dete vraćeno porodici, ali nisam ga videla od onog dana kada sam ga promrzlog sklonila sa ulice i uzela u naručje.

Dete u Ireninom naručju

Posle ovog iskustva, naša gošća kaže da joj se život nije mnogo promenio, ali i uz osmeh dodaje da je minulih meseci shvatila koliko je poznatim ličnostima teško da se "sakriju".

- Zvali su me da govorim i da budem gost u mnogobrojnim medijima, a meni je sve to bilo neobično i pomalo zbunjujuće - priča Irena. - Dobila sam i brojna američka priznanja, bila specijalan gost na NBA utakmici "Milvoki baksa" gde mi je cela dvorana skandirala... Naravno, bila sam mnogo srećna zbog svega toga, ali sada se sve polako vraća u normalu, što mi, priznajem, mnogo više prija.

Na Veliki petak došla je u Srbiju da Vaskrs i prvomajske praznike provede u Prokuplju sa majkom Pavom i u Beogradu sa bratom Dejanom i njegovom porodicom.

- Živim i radim u Americi, ali sam u Srbiji svaki dan, zahvaljujući skajpu - priča Irena. - Mnogo sam nostalgična. U Americi se mnogo radi, i to prekovremeno, da bi se pristojno živelo. Posao mi je mentalno vrlo naporan i iscrpljujući, ali tako mora. Nedostaje mi druženje, jer su mi najbolji prijatelji ostali ovde, a deca Lazar i Jovana iako u Americi, imaju svoj životni put. Nedostaje mi i srpska hrana naročito, kajmak i barena slanina. Ali, tako će biti dok sam živa...

U SAD Irena je, prvi put otišla 2000. godine, kada su je izvukli na lutriji za američku "zelenu kartu". Dotad je bila vaspitačica u vrtiću u Merošini, a završila je Pedagošku akademiju u Kruševcu. Na život u SAD, kako nam je ispričala, nije mogla da se navikne, pa se posle pola godine vratila u Srbiju. Ali, u Americi su joj ostala deca.


PROČITAJTE JOŠ:
O NjOJ PRIČA CEO SVET: Srpkinja u Americi spasila dete od sigurnog smrzavanja na ulici (VIDEO)

- "Zelena karta" mi je još važila, odlučila sam da ponovo odem. Došla sam 2006. i tri godine sam učila jezik dok ga nisam savladala kako treba. U Milvokiju sam položila vozački za autobuse i kamione. Ubrzo sam se i zaposlila... Dobro mi je, ne žalim se, ali stalno mislim na moje Prokuplje i Srbiju.

Irena sa bratom i majkom u centru Beograda / Foto N. Fifić


SI-EN-EN U PET UJUTRU

IAKO sam sve vreme tvrdila da sam uradila ono što bi svaki čovek trebalo da uradi i da u mom činu nema ništa posebno, novinari nisu mislili tako - kaže naša sagovornica. - Da bih izbegla izjave i mnogo pojavljivanja u medijima, "izvlačila" sam se na prezaposlenost, smene, noćni rad... Ali, kod Si-En-Ena ništa nije pomoglo. Da bi imali izjavu od mene ekipu su mi poslali u kuću u pet ujutru. Tad više nisam imala nijedan izgovor.


MEDALjA "SPASILAC ŽIVOTA"

NEKOLIKO dana pred polazak u Srbiju, 19. aprila, dobila sam jedno zaista posebno priznanje, medalju "Spasilac života" - ispričala nam je Irena. - To je vrlo cenjena medalja širom SAD, jer je dodeljuje Udruženje "Sinovi američke revolucije". Reč je o uvaženom i uticajnom udruženju državljana SAD koji imaju nepobitne dokaze da su njihovi preci bili među prvim doseljenicima u Ameriku. Koreni njihovog porodičnog stabla u SAD "duboki" su sve do kraja 15. veka.