POTOMAK SOLUNACA IZ VENECUELE: Baki sam obećao da ću otići u Jasenovac

MNOGO je tenzija i nasilja bilo poslednjih dana, najviše na granici sa Brazilom i Kolumbijom. Nije građanski rat u pravom smislu reči, ali bilo je žrtava i napetost je neprekidno u vazduhu. Jaz među suprotstavljenim stranama je dubok i non-stop se organizuju mitinzi i kontramitinzi. Sve je teže i teže, situacija se menja iz časa u čas i teško je predvideti šta će se događati narednih dana. Namirnica i lekova ima, ali su lošeg kvaliteta i toliko skupi da ih je nemoguće kupiti. Inflacija je nezamisliva, neke osnovne životne namirnice u toku dana poskupe po nekoliko puta. Kome su lekovi neophodni, nabavlja ih "preko veze" uglavnom iz Argentine, ali ni tim "dobavljačima" se ne može verovati. Najteže je pacijentima koji idu na dijalizu ili hemoterapiju.

Ovako, za "Novosti", govori Aleksandar Martinez Solunac (47) iz grada Marakaja na severu Venecuele, zemlje u kojoj je politička kriza poslednjih sedmica dostigla vrhunac i preti da preraste u građanski rat. Više od 30 miliona žitelja ove latinoameričke države, po rečima našeg sagovornika, strahuje za njenu budućnost. Među njima je i nekoliko stotina Srba, uglavnom potomaka naših sunarodnika koji su posle Drugog svetskog rata stigli u zemlju sa zvanično najvećim rezervama nafte na svetu. Aleksandar je potomak Stoje, rođene Drakulić, i Dragoslava Solunca.

PROČITAJTE I: AMERIKANAC PREŠAO U PRAVOSLAVLjE I ZAVOLEO SRBIJU: Džon hoće na Vidovdan da dođe na Gazimestan

- Baka Stoja, koju sam po njenoj izričitoj želji zvao "baba", rođena je 1928. godine u Strmenu kod Siska, a deda Drago u Lapovu - priča Aleksandar. - Početkom Drugog svetskog rata, ustaše su joj u Jasenovcu ubile celu porodicu, nju odveli na prinudni rad u Nemačku. Deda je kao oficir pokreta Draže Mihailovića, takođe, zarobljen i deportovan najpre na Staro sajmište, a potom u logor u Nemačku. Oboje su preživeli strahote logora, a upoznali su se 1947. u izbegličkom kampu u Rozenhajmu. Tu se rodila moja mama Dušanka.

Ubrzo je porodica Solunac stigla u Venecuelu, čija vlada je primala radnike i poljoprivrednike iz celog sveta. Nastanili su se u Marakaju, jer je tu već bilo srpskih porodica koje su se doselile godinu pre njih. Stoja i Dragoslav su tu dobili još dvoje dece, sina Aleksandra, koji živi u Argentini, i ćerku Radmilu, koja i sada živi u Marakaju. Majka našeg sagovornika, Dušanka, preminula je 2010. od raka.

POREKLO Porodični kombi sa srpskom zastavom,Foto A. M. Solunac

- Deda Dragoslav je preminuo 1991, a baba Stoja 17. februara ove godine, nekoliko dana pred svoj 91. rođendan - setno govori Solunac. - Mnogo sam je voleo, živeo sa njom, bio uz nju do poslednjeg dana. Od nje sam nasledio porodičnu slavu, Mitrovdan, koju obeležavamo uz sve pravoslavne običaje: sveću, žito, kolač, vino... I, naravno, uz sva srpska jela na trpezi, od gibanice preko sarme do vanilica.

Otkriva nam naš sagovornik i da je njegova porodica jedan od osnivača srpske Crkve Svetog Jovana Krstitelja i Srpskog kluba u Marakaju koji se nalaze do kuće porodice Solunac. Nada se da će jednog dana ipak posetiti rodni kraj svojih predaka.

- U otadžbinu mojih babe i dede hteo sam da dođem 2013. da bih upoznao rodbinu u Lapovu, ali zbog komplikovane procedure nisam dobio vizu jer Srbija nema ambasadu u Venecueli, već na Kubi, u Meksiku i Argentini - kaže Solunac. - Sada ne mogu to sebi da priuštim, mada sam obećao babi da ću otići i u Srbiju i u Jasenovac da se poklonim senima njene porodice i mojih predaka. Celog života je govorila da je ustaški logor Jasenovac bio najmonstruoznija fabrika zla na svetu.

TENZIJE Sa protesta u Venecueli,Foto A. M. Solunac

ČUVAM USPOMENE NA SRBIJU

Srbe u našem gradu i u Karakasu, gde je Crkva Svetog Đorđa, posetio je 1969. kralj Petar Drugi Karađorđević, a mi u kući još čuvamo fotografije načinjene tom prilikom - kaže Solunac. - Od babe i dede naučio sam istoriju Srbije i dobro znam značenje reči "solunac". Na neki način, postao sam čuvar bakinih i dedinih uspomena na Srbiju. Dugo sam imao malu pivaru u kojoj sam proizvodio "balkansko pivo", a na etiketi su bili srpski dvoglavi orao, dve krigle i natpis "Samo nas sloga spasava". Sada to više ne radim. Izgubio sam i posao u tekstilnoj industriji. Snalazim se nekako i verujem u bolju budućnost.

SRPSKI PASOŠ

VOLEO bih da dobijem pasoš Srbije - priča naš sagovornik. - Sa nekoliko Srba iz Marakaja, ovih dana idem u Diplomatsko-konzularno predstavništvo Srbije u Karakasu. Imamo zakazan prijem. Očekujem da će nam srpske vlasti izaći u susret. Neko će pomisliti da mi je u ovim vremenima srpski pasoš garancija da izađem iz Venecuele. Ali, nije tako, jer samo zbog moje babe, dede i majke, iskreno, svim srcem, želim da dobijem pasoš Srbije.