BAKA ODOLEVA PRITISCIMA ALBANACA: Po cenu života ne napuštam kuću!

NE smem ništa da kupim i donesem u kuću, jer mi sve živo pokradoše. Pa šta da kažem kada su mi ukrali ašov i motiku, pa i stare cipele. Ma neka kradu, ali ja po cenu života ne želim da odem odavde!

Pročitajte još: MIRAN PROTEST U KOSOVSKOJ MITROVICI: "Kosovošvic" - logor u 21. veku (FOTO I VIDEO)

Ovako Branka Milovanović (84), iz sela Gojbulja kod Vučitrna, nekada većinski srpskog, a sada već "mešovitog" mesta, govori za "Novosti". Kaže da uprkos brojnim pritiscima i napadima ne želi da proda imanje Albancima. A oni na sve načine pokušavaju da se domognu njenih parcela na kojima se nalaze dva izvora mineralne vode. Poslednjih dana, srećom, nije bila na meti nepoznatih nasilnika i razbojnika, ali prethodnih godina, kako kaže, svašta je preživela.

- Pokrali su mi sve što se pokrasti moglo - govori nam starica. - Ispraznili su mi ceo podrum, a kada više nisu imali šta da ukradu, onda su počeli da mi donose kradene stvari. Čak su mi u podrumu jednom ostavili sanduk sa vojničkom uniformom, valjda da me opomenu da su mi sinovi, od kojih jedan sa porodicom živi u Mitrovici, a drugi u Holandiji, u opasnosti. Ali ja sam, svesna njihovog bezobrazluka, to spalila. Svaku pljačku ili donošenje kradenih stvari prijavljivala sam policiji, ali počinioci nikad nisu pronađeni.

Pročitajte još: FRANCUSKI "FIGARO" PIŠE: Beograd strahuje da Priština ne upotrebi vojsku za proterivanje Srba sa Kosmeta

Dok šetamo dvorištem na početku sela, Branka nam objašnjava da su joj vandali polomili i sigurnosnu kameru, koju joj je sin postavio ispred kuće kako bi sprečio upade lopova na posed. Zato su joj deca, zabrinuta za njen život, postavila i nova sigurnosna vrata, ali Branka kaže da je svesna da je samo Bog može zaštititi. Ne uzda se, priznaje, ni u alarm koji je povezan sa telefonom pripadnika kososvke policije, jer do sada nijedan od nekoliko desetina napada, i pljački, nije razrešen.

- Sinovi jesu zabrnuti na mene, ali znaju da ne mogu da me ubede da odem iz svoje kuće. Jer ovo je moj dom i jedino mesto gde se osećam dobro. Mesto gde sam provela život i gde želim da ga okončam kad Bog bude tako rekao, a ne kada to napasnici žele - dodaje baka dok nam pokazuje nedovršenu kuću u komšiluku koju gradi Albanac, koji je imanje kupio od Srba.

Voja Zarković

Ispred Brankinog dvorišta na delu livade, koje je sada takođe u albanskom vlasništvu, poređane košnice i farma fazana. Ipak, uteha joj je, kaže, što u kući ispred njene živi srpska porodica, stariji bračni par sa sinom i snahom, a nešto dalje su još dve srpske porodice.

- Najgore je što ni stoku ne smemo da držimo, jer nam i nju pokradoše. Eto, obrađujemo malo imanja i srećom imamo te penzije - govori nam Brankin komšija Voja Zarković (80).

On nam objašnjava da je u selu ostalo tidesetak srpskih kuća, od kojih je bar polovina poluprazna. Uglavnom oronuli i u tišinu ogrezli srpski domovi, a nasuprot njima novosagrađene albanske kuće, poput velelepnog etno-restorana sa desne strane na ulazu u selo. U centru sela srpska škola, koju pohađa tek nekoliko đaka. Ali, ne daju se.

POMOĆ IZ SRBIJE

BRANKA živi od penzije pokojnog supruga i pojašnjava nam da preostali Srbi u Gojbulji uglavnom žive od nekog vida primanja iz centralne Srbije. Da je tako potvrđuje i njena komšinica Milica Apostolović, samohrana majka četvorogodišnjeg sina, koja u kući dobijenoj na korišćenje živi od socijalne pomoći i dečjeg dodatka.

SANDUK SA MUNICIJOM

- LOPOVI su mi ukrali i kazan za rakiju, a potom u podrum doneli neki sanduk sa oružjem. Hteli su verovatno da mi podmetnu da posedujem oružje, pa da me uhapse i nateraju da prodam imanje. Ali, ja živa neću odavde. Ovde sam se rodila, rađala decu, a ovde su se rađali i moji preci - priča Branka i dodaje da joj najviše nedostaje društvo.

Sinovi je redovno obilaze, ali najčešće je sama u kući. Ipak, nada se da će uz Božiju pomoć opstati na svom ognjištu.