LJiljana Habjanović Đurović: Nemoral vuče svet u propast

BEOGRADSKI sajam knjiga je važan događaj ne samo za pisce i izdavače, već i za čitaoce. I ja sam im na tome veoma zahvalna. Jer, čitaoci daju smisao postojanja i knjigama, i piscima, i našoj najvećoj manifestaciji pisane reči. Za mene je, baš ovakav kakav je, veličanstvena svetkovina koju svi zajedno proslavljamo.

Ovo, u intervjuu za “Novosti”, kaže Ljiljana Habjanović Đurović, pisac, koja i ove godine na Sajam dolazi s novim romanom. Ovog puta napisala je uzbudljivu priču o životu Svetog Vasilija Ostroškog.

- I ovog puta čekaću čitaoce na svom štandu tokom celog dana - kaže Ljiljana Habjanović Đurović. - Moje viđenje Sajma svakako se razlikuje od viđenja onih na čije štandove niko ne svraća. Već 22 godine svakodnevno, i po ceo dan, pred sobom gledam redove ljudi koji čekaju, ponekad i duže od sata, da bi dobili moju posvetu na knjizi. Viđam trudnice sa malom decom i knjigama u naručju. Viđam četvoročlane, petočlane porodice radosnih lica, i svako od njih nosi bar po jednu knjigu. Viđam ljude koji dolaze sa juga Srbije, iz Srpske, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, voze se satima, zatim čitav dan provedu na Sajmu, a onda ih čeka nova naporna noć.

* Podvizi i vrline svrstali su Svetog Vasilija Ostroškog, uz Svetog Savu, u najvoljenije srpske svetitelje. Šta je vas privuklo da o njemu pišete?

PROČITAJTE JOŠ: Ljiljana Habjanović Đurović: Porodica je najvažnija i najvrednija

- Moja baba poticala je od srpskog plemena Bjelopavlića, koje se kućilo u dolini Zete, ispod ostroške vrleti. Znala je mnoge priče o čudima Svetog Vasilija, koja je činio za života i posle smrti. I ja sam uz te priče odrastala. Ali prošlo je mnogo godina, i nebrojeno puta sam otišla da se poklonim Svetome pre nego što sam počela da se pitam kakav je bio život i podvig čoveka koji je zaslužio da ga Bog obdari darom čudotvorenja. A, čim sam pročitala prve podatke o njegovom životu, znala sam da ću jednoga dana tu veličanstvenu priču pretočiti u roman. I čekala sam da Sveti odredi čas.

* Istražujući njegov život, do kojih ste novih saznanja došli?

- Mi uglavnom znamo za njegova čuda. Zato sam bila najpre iznenađena, a potom istinski zadivljena saznanjima o njegovom životu. Mitropolit Vasilije bio je mučenik. Stradao je i od Turaka, i od Latina, i od svojih. Klevetali su ga, napadali, progonili, a sve zato što je nepokolebljivo branio pravoslavnu veru i svoj narod. I nije ni mogao ni hteo drugačije.

* Priča o Svetom Vasiliju nerazdvojna je od one o manastiru Ostrog. Da li se za ovo svetilište može reći da je mesto našeg ujedinjenja?

- Još za života, Sveti je čudotvorno pomagao ljudima, bez obzira na to kom su narodu i kojoj veri pripadali. Razlikovao ih je samo po čistoti duše i snazi vere. Isto čini i danas. A Ostrog je postao jedna veličanstvena propovedaonica vere. Propoved sa Ostroga odjekuje, evo, već tri i po veka, gromka kao glas Božji.

* Čemu nas uči Vasilije?

- Uči nas da ne prodamo veru za večeru. Da sačuvamo kosovski zavet. Da se čuvamo vukova u jagnjećoj koži i hleba zamešenog kvascem farisejskim. Da se oslonimo na istorijsko nasleđe i veru pravoslavnu. Da se ne uplašimo ucena. Da nas ne zanesu obećanja. I podseća nas na reči Hristove, da ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi.

* Verujete li i vi da se čuda događaju?

- Apsolutno verujem. Od kada znam za sebe, znam priču o tome kako je moja baba odnela pod Ostrog svoga neizlečivo bolesnog sina, mog ujaka Vladimira. Već pomodrelih usana i samrtno bledog, položila ga je podno svetiteljevog kivota. Sveti ga je čudotvorno izlečio. Moj ujak je ovog leta napunio 85 godina. I bolest mu se nikada nije vratila. Osim toga, i sama sam više puta bila blagoslovena čudom Božjim.

* Junak vaše knjige je svetac-muškarac. Da li je teže predstaviti njegov lik nego likove poznatih žena i svetiteljki?

- Pre nekoliko godina vladika šabački Lavrentije predložio mi je da pišem o svetom vladiki Nikolaju. Odgovorila sam da nisam sigurna da bih umela da pišem o muškarcu. “On nije muškarac. On je monah”, rekao je vladika. I bio je u pravu. Dok sam pisala roman o Svetom Savi, a potom i o Svetom Vasiliju Ostroškom, shvatila sam da mi je sasvim svejedno da li pišem o svetiteljki ili svetitelju. Jer, pisala sam o duši i duhu, a ne o polu i telu.

* Šta vi mislite, koji je greh Srpske pravoslavne crkve, a koja je njena najveća vrlina?

- Greh je pojedinačni. To su svakako ogrešenja o monaške zavete. Srećom, jerarsi naše Srpske pravoslavne crkve sećaju se reči Hristovih: “Ako li te ruka tvoja sablažnjava, odseci je i odbaci daleko...”, i postupaju po njima. Srpska pravoslavna crkva je krov pod kojim se svila srpska država. U najgorim vremenima delila je tegobnu sudbinu naroda. I uprkos tome što je i sama stradala, smogla je snagu da vodi narod i da mu očuva i biološki opstanak i dušu. Tako je bilo kroz čitavu našu istoriju. Tako je i danas.

* Može li se verovati u Boga a neverovati u crkvu?

- Sam gospod Isus Hristos uredio je poredak u svojoj crkvi. Kao što je istaknuto na više mesta u Jevanđelju, Hristos je glava Crkve. Crkva je telo i nevesta Hristova. Onaj koji hoće da bude hrišćanin izvan Crkve Hristove, da izopšti sebe iz tela, odbacuje i glavu. Po Otkrivenju, tom briljantnom delu najmilijeg Hristovog učenika, Svetog Jovana Bogoslova, Crkva će opstati uprkos svim strašnim pritiscima i slaviće drugi dolazak Hristov.

* Šta je glavni problem vremena u kome živimo?

- Nemoral svake vrste. Relativizovanje dobrog i lošeg, zla i vrline. A sve to je posledica bestidnosti. Zaista verujem, kao što mi je jednom rekao mitropolit Amfilohije, da samo stid može spasti svet.

PROČITAJTE JOŠ: Ljiljana Habjanović Đurović za “Novosti”: Deci se podmeću lažne vrednosti

* Mislite li da je nepravda to što ženska noga ne sme da kroči na Hilandar?

- Kada čujem da je neko koga smatram nedostojnim u svakom pogledu - i za koga pouzdano znam da mu je svejedno da li ide u Hilandar ili u Hurgadu, samo neka je interesantno za priču u društvu mogao da uđe tamo gde ja, koja to silno želim, ne mogu, i to samo zato što je on muškarac a ja žena, osetim se povređeno i pomalo poniženo. Ali odmah zatim pomislim da nemam pravo da sudim, i ponadam se da će tog srećnika boravak na tom svetom mestu približiti Bogu. Smatram da ne treba menjati poredak vekova, i ono što su utvrdili bolji od mene.

* Kada se osvrnete na dosadašnji stvaralački rad, da li biste nešto promenili?

- Ne. Uvek sam se trudila da dam sve od sebe, i da ono što uradim bude najbolje što mogu u datom trenutku. I uverena sam, da je nešto trebalo napisati drugačije, Bog bi nadahnuće za tu knjigu, umesto meni, dao nekom drugom piscu.

* Možete li da nam objasnite fenomen ogromnih tiraža vaših knjiga?

- Teško. Ljubav je neobjašnjiva. Ali, da pokušam citirajući italijansku pesnikinju Anđelu De Leo, koja je rekla: “Ljiljanine knjige treba čitati i ‘jesti’ kao ‘hleb naš nasušni’ da bismo pokušali da budemo bolji.“

* Šta je vaše glavno uporište?

- Sve ono što čini moj život, a što bi se moglo opisati sa tri reči: vera, ljubav i nada.