“NOVOSTI” U BELGIJSKOM GRADIĆU: Mi smo mlađi brat vašeg Beograda!

PARIZ - OD STALNOG DOPISNIKA

U BEOGRADU žive Beograđani, ali među njima nema Srba. Beogradski fudbalski klub zove se Crvena zvezda, ali ne igra u Ligi šampiona. Košarkaši iz Novog Beograda nikada nisu izvodili slobodna bacanja u Hali sportova. Srbija ima svoj Beograd, ali ga ima i Belgija! Mesto sa 5.000 duša, nekada samostalna varošica, danas jedna od 25 opština glavnog grada Valonije Namira, sa ponosom ističe rođačke veze sa prestonicom Srbije.

- Dobar dan - dočekuje, na srpskom jeziku, Gabrijel Žilon (75), jedan od belgijskih zaljubljenika u srpski Beograd i onu staru Jugoslaviju.

Zapanjujuće je koliko toga u malom belgijskom Beogradu, podseća na ovaj naš srpski, veliki. Osim imena grada, tu su i nazivi ulica: Stari grad, Dunav, Sava, Drina, Morava, Tisa. Postoji i Bosna. Sasvim je normalno da se, onda, fudbalski klub Beograda, odnosno Belgrada, po međunarodnom toponimu naše prestonice, zove Etoal ruž, što će reći - Crvena zvezda! Košarkaši brane boje Novog Beograda!

- Stariji brat Beograd će uvek biti u našim srcima. Ovde sve podseća na glavni grad Srbije - kaže, za "Novosti", gospodin Žilon, učitelj u penziji, vodič u ovoj neobičnoj priči.

"A" Autobus za Beograd

Čudnovata istorija belgijskog Beograda započela je 1717. godine, kada je austrijski princ Eugen Savojski izvojevao pobedu nad Turcima u opsadi Beograda. U redovima njegove vojske bilo je i Valonaca, koji su se, kada su se sa ušća Save u Dunav vratili kućama, rado okupljali u jednoj kafani u mestu Flavin, na jugu današnje Belgije, pripovedajući o svojim herojskim podvizima i ratnim dogodovštinama. Preduzimljivi kafedžija je ubrzo svojoj kafani dao ime "Beograd".

Pročitajte još - BEOGRADSKE PRIČE: Drugo lice prestonice

- U to vreme, oko obližnjeg Namira, kao i oko drugih gradova toga doba, postojale su utvrde. Vikendom, gradska vrata su bila otključana, i ljudi su stekli naviku da odu do kafane "Beograd" na periferiji. U žargonu, išli su u Beograd. Kada se naše mesto 1897. izdvojilo iz varošice Flavin i postalo poseban gradić, bilo je sasvim prirodno da uzmemo ime Beograd - prenosi nam Žilon istorijsku pozadinu.

Beograd je bio samostalan 80 godina, a onda se 1977. pripojio Namiru. Ali, ovde i dalje ističu svoju osobenost. Zvanični sajt posvećen je "gradu Beogradu", a na ulazu u mesto stoji posebna tabla.

Bilo je, onda, sasvim prirodno što su se belgijski Beograd i jedna od beogradskih opština, Stari grad, pobratimili. Potpise su, na inicijativu Valonaca, 11. maja 1973. stavili predsednici opština Milka Šćepanović i Andre Gise, ali se toga u srpskoj prestonici verovatno malo ko seća. U belgijskom Beogradu su tom prilikom svečanosti trajale punih deset dana!

- Vrhunac je nastao kada je KUD "Vukica Mitrović" izveo čuveno nemo glamočko kolo - piše u knjizi koja je izdata povodom stogodišnjice postojanja belgijskog Beograda, u tekstu koji ima naslov "Bonžur se kaže - dobar dan."

Jedan od članova Odbora za bratimljenje bio je i naš domaćin, koji je, do odlaska u penziju 1999. godine, bio učitelj u belgijskom Beogradu.

- Svake tri godine išli smo u Jugoslaviju, a đaci iz Beograda bi nam dolazili sledeće godine. Počeli smo sa školama "Pero Popović Aga" i "Prva proleterska brigada", a posle se sve proširilo. Prvo putovanje organizovano je 1974, vozom. Išli smo na jadransku obalu. U Beogradu sam prvi put bio 1980. Ostali smo četiri dana. Imam izuzetne uspomene. Domaćini su spavali u vrećama na terasi da bi nama napravili mesto. Tako nešto se ne viđa svakog dana. Obožavao sam vašu hranu. U Namiru postoji još samo jedan restoran gde mogu da pronađem ćevapčiće, i to samo ako ih ranije posebno naručim - priča u dahu Žilon.

U vreme bratimljenja, u belgijskom Beogradu je organizovan i kurs jezika, sa koga naš sagovornik još pamti neke reči i izraze. Petoro belgijskih Beograđana učestvovalo je i na radnim akcijama, dok su folklorna društva redovno dolazila.

- I naš valonski klub je počeo da igra kolo. Nastupali su zajedno, a publika je uživala. U školi smo na proslavi uvek imali jugoslovenski štand.

Žilon je dolazio pet puta, od čega tri puta u Beograd. Sa školom su išle i njegove dve kćerke, Lorans i Mirijel.

- Koliko smo imali prisne odnose govori i to da su ih domaćini kod kojih su odsedale vodili sa sobom na more, kao da su njihova deca. Imamo sjajne uspomene.

Poslednji put je sa suprugom Mišel bio 1990.

- Bili smo u Kapetan Mišinoj ulici kod porodice Jovanović. Prvi put smo odseli 1980. u ulici Strahinjića Bana, kod Duleta i njegove supruge oftalmologa. Divni ljudi. Voleli bismo da se obnove stari kontakti i da se opet posećujemo.

Dok razgovaramo, Gabrijel Žilon s pažnjom prelistava stranice monogografije i zbornik, čiji su tiraži odmah rasprodati. Unutra je i isečak iz "Večernjih novosti", povodom posete 1983. godine. Pred Žilonom fotografije iz onog doba.

- Bili smo mladi i lepi u to vreme - priča sa setom.

Gabrijel Žilon, belgijski zaljubljenik u srpski Beograd

Bratimljenje je "zaleđeno" 1991. godine. Grad Namir nije želeo zvanične veze sa zemljom u ratu.

- Delegacija Starog grada nam je poslednji put bila u privatnoj poseti 1995. Zadržali smo neke nezvanične kontakte. Rejmond Bajens, koja je preuzela predsedavanje Odborom za bratimljenje, ostala je u vezi sa nastavnicom francuskog jezika Lepom Jevremović - kaže Žilon.

Bombardovanje 1999. je svima bolno palo.

- Još čuvam razmenu pisama iz tog doba. Poslali smo i finansijsku pomoć, koliko smo mogli, u okviru programa "Zajednička stvar", za bolnicu i školu. Neki su, poput Rejmond, redovno slali pakete.

Danas je kontakt mnogo manje prisutan.

- Populacija se dosta promenila. Mladi se zanimaju za druge stvari. Ostali smo da pamtimo mi stari. Odnedavno sam predsednik opštinskog "Istorijskog kruga Beograda" i kad god mi se ukaže prilika pričam, naročito novim naraštajima, o našim starim vezama. Počeli su ponovo da se zanimaju. Krajem ovog meseca izdaćemo svoj prvi informativni bilten.

Imena ulicama u Beogradu su data po našim rekama i opštini Stari Grad

Do Beograda, mirnog i šik predgrađa Namira, na oko četiri kilometra od centra, sa lepo uređenim kućama od crvene opeke i mrkim ćerpičima, poznatom po dobroj zabavi, baroknoj katedrali i okolnim parkovima, put vodi od železničke stanice gradskim autobusom sa oznakom A. Nov, na hibridni pogon.

Na glavnom trgu, crkva, banka, pekara. Tu je i hala u kojoj u Trećoj belgijskoj ligi košarku igra Novi Beograd.

- Bili smo treći prošle godine, ove godine cilj nam je Druga liga - kaže Loran Zinc, predsednik kluba osnovanog 1973, baš u vreme bratimljenja.

Njemu se nije posrećilo da poseti naš glavni grad.

- Trebalo je početkom devedesetih da učestvujem na juniorskom međunarodnom turniru, ali je sve bilo otkazano zbog ratnih događanja u okruženju. Bili smo veoma razočarani, jer se kod vas igra sjajna košarka - kaže Zinc na čijem spisku igrača nema srpskih košarkaša, iako bi voleo da ih ima.

Nedaleko odatle je i teren fudbalskog kluba Crvena zvezda. Davne 1986, posetili su ih predstavnici srpskog imenjaka i između ostalog poklonili im komplete dresova. Za razliku od košarkaša, oni počinju iz početka, iz najniže lige, jer su potpuno podmladili tim. Među njima ima i dosta onih iz novootvorenog obližnjeg migrantskog centra. Protiv PSŽ sa 6:1 nisu izgubili oni.

- Nisam mogao da gledam, radio sam, baš mi je bilo krivo zbog ovako visokog poraza - kaže Didije Garde, trener mlađih kategorija u Crvenoj zvezdi.

Ulaz u belgijski Beograd

Pročitajte još - Beogradske priče: Nekadašnji mirisi Knez Mihailove i okoline

Vadi beležnicu sa puno prezimena mladih igrača raznih kategorija. Nijedno, na prvi pogled, nije srpsko. Albanskih, ima. U belgijskom Beogradu danas nema Srba.

- Prošle godine smo istraživali o svim strancima koji kod nas žive. Bilo je Poljaka, Rumuna i drugih, ali nismo našli nekoga iz Srbije - otkriva nam Gabrijel Žilon.

Vreme u Beogradu protiče lagano. U bašti restorana "Trikala", koji drže Rober i njegova supruga Rebeka, Grkinja, sede, pod jakim oktobarskim suncem, penzioneri Mari Roz, Vivijan, Žan-Lik i Žaklin. Ispijaju čuveno belgijsko pivo. Nema priče, dok se ne nazdravi na srpskom ili ruskom.

- Bilo bi lepo da nastavimo gde smo stali s bratimljenjem - kaže Vivijen.

- Znam da ćemo u budućnosti biti zajedno u EU - kaže Mari Roz, koja je radila za evropsku administraciju u Briselu.

- Znam i da EU nema spoljnu politiku - kritičan je, između dve ture, Žan-Lik prema briselskoj nomenklaturi.

Kad je bude bilo, između dva Beograda možda više neće biti granica.

MNOGO I ZA MOMKA

BELGIJSKI Beograđani imaju razne dogodovštine koje ih vezuju za srpski Beograd.

- O, pa vi ste prevalili dugačak put, čak iz Srbije - obratili su se opštinskom službeniku Alenu Pjetu kad je pokazao ličnu kartu da bi preuzeo ulaznice za pariski Diznilend.

Kada je upoznala svog momka, Anais, iz obližnjeg Flavina, konobarica u restoranu "Trikala", dolazeći prvi put u belgijski Beograd, ukucala je ime grada u dži-pi-es svog automobila, koji joj je "predvideo" put dugačak čak 1.600 kilometara.

- Ako je i za novog momka, mnogo je! - prenosi nam, uz osmeh, Anais svoju anegdotu.

FAMILIJA

NA glavnom trgu srećemo Beograđanina Filipa Muskota, kome je, kako ističe, drago zbog istorijske veze između dva Beograda.

- Bio sam kod vas na odmoru neposredno pre konflikta. Poznavao sam tu jedinstvenu zemlju i sve mi je to posle bilo krajnje čudno. Valjda je to tako, kao burne svađe koje izbijaju u najboljim porodicama. Jedan od mojih dobrih prijatelja Bertran bio je posmatrač UN i stradao je od snajpera u Bosni.

Vest u "Novostima" iz 1983. godine