Paorski život međom opasan

GOTOVO svakodnevno kada ide da obiđe okućnicu, parče zemlje nasleđeno od predaka, vremešna Ilona Agošton (87), jedna od najstarijih stanovnica sela Rabe, na krajnjem severu Banata, prođe pored mađarskih i rumunskih vojnika. Iako ih deli, na prvi pogled, strašna bodljikava žica, postavljena na svega metar-dva od njene i drugih njiva, govorljiva starica i mađarski vojnici uvek lepo popričaju, čak se i našale. U povratku, samo nekoliko koraka dalje, na isti način, ali bez žice, Iloni otpozdravljaju i rumunski graničari.

- Slično je kao kada smo bili deca, pa smo srpski jezik učili od vojnika koji su tu došli 1920. godine. Branili su nam, ali nama je to bilo interesantno i stalno smo trčali oko njih, slušali pesme i priče na nama tada nepoznatom jeziku - evocira uspomene baka, pokazujući na zakorovljenu karaulu. - Saživeli smo se sa njima i bilo nam je žao kada su odlazili. Međutim, vrlo brzo su došli drugi vojnici, ovoga puta mađarski, i zbog problema sa migrantima, podigli žičanu ogradu. Najpre nam je bila čudna, ali sada smo se i na nju navikli.

Da nema žice, čovek bi rekao da je sve to atar jednog istog sela, a ne granica tri države i poslednja tačka između Srbije i Evropske unije. To nije ni čudo, jer je tako i bilo sve do 4. juna 1920. godine, kada je u Versaju potpisan Trijanonski sporazum i visprenošću Nikole Pašića povučena granica nove države, tako da Srbiji pripadne što veći deo kolača.

- Stari su pričali da su tada podmićeni neki ugledni meštani, dati su im novac i zemlja, da bi se izjasnili da žele da budu uz Kikindu, da idu na njihovu pijacu i trguju tamo, iako je udaljena oko 50 kilometara, a ne uz Segedin, od koga ih deli samo 18 kilometara - seća se baka Ilona.

PROČITAJTE JOŠ - Vojvođanske priče: U Banatu začetak slobode

Tako je ovo potpuno mađarsko selo, staro više od osam vekova, pripalo Srbiji, a većina meštana, ni skoro stotinu godina kasnije, Kikindu nije ni videla.

- Bile su to teške godine - priča Verica Vaš iz MZ "Majdan-Raba". - Ništa lakše nije bilo ni kada su bili nemiri u Mađarskoj i Rumuniji, pa smo na njivama morali da sadimo samo pšenicu i niske kulture, nikako kukuruz, da bi granični deo bio pregledan.

Jednostavno, pogranična mesta, mnogo više nego druga, uvek dele sudbinu ne samo svoje, nego i komšijskih zemalja. Kako nekad, tako i danas.

- U Banatu je uvek bilo teško. Slatinastu zemlju možeš da je radiš koliko hoćeš, kada ne rađa, tako svakog proleća igramo lutriju - dodaje Janoš Vaš, glava četvoročlane porodice. - Dosad smo imali i stočarstvo, u jaslama je bilo 15 krava, ali zbog mizerne cene mleka, morali smo da ih rasprodamo.

Za dve decenije, koliko su sami svoje gazde, tek sada su dobili pomoć za kupovinu mehanizacije, i to od Vlade Mađarske.

- To je uvedeno da bi Mađari ostali na svojim ognjištima u Srbiji. Mada i bez toga, ne bismo išli nigde iz Srbije - ističe Verica. - Iako smo stotinak metara od granice, mi izlazimo i ulazimo u zemlju sa srpskim pasošem najčešće na prelazu Đala. Jednom godišnje, uglavnom u maju, otvori se granica, tako da možemo i ovde da pređemo. Raduje nas što su obećali da će dogodine otvoriti granični prelaz Rabe - Kibekhaza.

SPOMENIK NA tromeđi grbovi Srbije i Rumunije i mađarska ograda

Sada je najživlje ispred prodavnica, tamo je "seoski fejsbuk" kako meštani u šali kažu, kao i za Dan sela, kada snage odmere lokalni FK "Tromeđa" i klubovi iz okolnih sela Banatskog Aranđelova, Podlokanja, Majdana, Sigeta...

PROČITAJTE JOŠ - Artiljerijski pogled ka Banatu

- Mi smo mađarsko, a okolna sela srpska, ili mešana, i svi lepo živimo. Sem u fudbalu, ali tu nisu suprostvljeni mađarski i srpski klubovi, već dva srpska Podlokanj, koji je kolonističko bosansko, i Banatsko Aranđelovo, koje je starosedelačko selo. Tu se navija kao u najvećem derbiju - kroz smeh priča Janoš.

Rabe je, inače, široj javnosti postalo poznato lane, kada je na izborima aktuelni predsednik Srbije dobio više od 82 odsto glasova. Uprskos životu koji ih nikada nije mazio, a po svemu sudeći ni neće, meštani ne žele da napuste svoju zemlju.

- Hteli da priznamo ili ne, uprkos tome što smo jedan narod, nas u Mađarskoj gledaju podozrivo, kao strance - jasni su naši domaćini. - Već na prvu reč odmah se primećuje da smo iz Vojvodine i stvara se zazor. Ovde su nam koreni i želeli bismo da ovde gajimo i svoje unuke.