Maleni David ima loptu, ali nema s kim da se igra

DVOGODIŠNjI David Kitanović iz sela Kaletinac, kod Gadžinog Hana, raste bez vršnjaka. Nema s kim da igra žmurke ili šugice, niti da deli uobičajene dečje nestašluke, jer je prethodna beba u tom selu rođena tridesetak godina pre njega. Ima i loptu, ali nema s kim da je šutira.

PROČITAJTE I:Srce golmanke veliko kao stadion

U Kaletincu je do pre samo nekoliko decenija živelo oko 500 ljudi, a sada ih je tek četrdesetak, od kojih je većina davno zašla u osmu deceniju. Davidovi roditelji Milica (22) i Sveta Kitanović (32) zasad ne planiraju da se presele u grad, jer, kako kažu, na selu neće “ostati gladni”. Snalaze se živeći od poljoprivrede i nadnica, ali živeti u mestu koje nema lekara ni prodavnicu, u kojoj bi mogle da se kupe osnovne potrepštine, i od prvog naseljenog mesta biti udaljen oko pola sata vožnje kada su putevi prohodni, nije nimalo lako.

PROČITAJTE I:ISPOVEST TROJICE MALIŠANA IZ GRAČANICE: Samo da smo zajedno

Ipak, najveća briga im je šta će kada dođe vreme da David krene u školu, jer se poslednje zvono u Kaletincu čulo davne 70 i neke godine prošlog veka.

- Posle svadbe, odlučili smo da živimo u kući mog supruga. To je njegov dom. On se ovde čak i rodio, jer je te godine pao toliki sneg da njegova mama nije mogla da ode do bolnice. Ali, teško se živi, sa malo para, posla nema, daleko smo, odsečeni od sveta. Prodavnica je nešto osnovno što svakome treba, a ni toga nema. Put nije izgrađen, a prvi pedijatar je u Gadžinom Hanu, na 20 kilometara od naše kuće - iskrena je Davidova mama Milica.

Kada se dete razboli, komšije priskaču u pomoć da mališana odvezu kod lekara, jedva prohodnim putem kroz gustu šumu. Za Davidovu mamu nezamislivo je da, koliko sutra, mališan pešači do škole i nazad svakog dana.

- Prva škola udaljena je šest kilometara odavde, nema druge dece s kojom bi mogao da ide zajedno na nastavu, a i 12 kilometara da pešači svakog dana je mnogo. Ne znam šta ćemo da radimo. Posla u gradu nema, imamo nešto malo zemlje i živimo od seče drva. David čak nije ostvario ni pravo na dečiji dodatak. Opština nam pomaže koliko može, skoro su se javili donatori koji su nam renovirali kupatilo i to je sve - priča Milica.

Njihovu sudbino delio je veliki broj porodica iz zaplanjskog kraja, koje su iz istih ili sličnih razloga mora le da napuste selo. Gotovo trećina domaćinstava u selima koja pripadaju Gadžinom Hanu je prazno.

Od sredine prošlog veka, broj stanovnika u Gadžinom Hanu smanjen je trostruko. Prema poslednjem popisu, iz 2011. godine, ovde živi nešto više od 8.000 stanovnika, što je u odnosu na prethodnu deceniju za 20 odsto manje. Što je najgore, taj trend se nastavlja, a predsednik Opštine Gadžin Han Saša Đorđević objašnjava da se taj trend nastavlja.

- Statistika je poražavajuća - kaže Saša Đorđević, predsednik Opštine Gadžin Han. - Na području naše opštine svake godine umre oko 300 ljudi, a na svet dođe tek tridesetak beba. Pre 40 godina Gadžin Han je imao oko 20.000 stanovnika i ta brojka se smanjivala za po 20 odsto na svakih 10 godina. Razvoj Niša, pre svega Elektronske i Mašinske industrije, učinili su svoje. Skoro su cela naselja u Nišu formirana ljudima iz ovog kraja, možda ih ima oko 30.000, a Zaplanje je, na primer, ostalo prazno.

Dom porodice Kitanović u selu Kaletinac

Đorđević pojašnjava da je privatizacija pogona u tom kraju dovela do toga da većina firmi ode u stečaj, zbog čega je mnogo ljudi ostalo bez posla. Jedini način, smatra on, da se ljude zadrže i prestanu da odlaze iz ovog kraja je da im se obezbedi posao.

- Na tržištu rada ima oko 1.200 prijavljenih, što je za našu opštinu mnogo. I nama treba od jedan do dva manja pogona, sa od 100 do 200 radnih mesta, gde bi se bar deo ljudi zaposlio. Mnogi opstaju baveći se poljoprivredom, sečom drva za ogrev, proizvodnjom meda, a ima sela u kojima se prave kreč ili ćumur, ima dosta pčelara - pojašnjava on.

TURIZAM

ŠANSU za više radnih mesta Đorđević vidi i u seoskom turizmu. Jer, kako kaže, to je jedna od mogućnosti koja nije mnogo iskorišćena, iako je čitav kraj smešten podno Suve planine koja je zaštićeno prirodno dobro sa svojim lepotama, koje očigledno nisu dovoljno promovisane.

U ĆELIJAMA VIŠE PASA OD MEŠTANA

U selu Ćelije pamte kada je ono vrvelo od ljudi koji su živeli od rudnika. Zatvaranjem okna, ljudi su masovno počeli da odlaze “trbuhom za kruhom”, pa selo danas ima jedva dvadesetak duša.

- Ćelije imaju 22 stanovnika, a 33 kučeta. Nema mladih, svi su od 45 godina pa naviše. U grad idemo jednom nedeljno na po sat vremena i tada se snabdemo osnovnim namirnicama. Živimo uglavnom od penzije ili socijalne pomoći i nekako se nadamo da će nam rudnik ponovo proraditi, jer bi to selu vratilo život - kaže meštanin Nenad Mladenović.