NATO MITOLOGIJA: Koja je skrivena pozadina kampanje 1999.

U svedočenju Tomasa Hadsona, kao i u cirkularnom mejlu njegove ostavke, on ističe da je Kosovo u Dejtonu ostavljeno po strani za narednu etapu, a Milošević u uverenju da SAD poštuju suverenitet SR Jugoslavije nad Kosovom. Kazuje da je Morton Abramovic 1997. sa čela NED prešao u Savet za inostrane poslove (Council on Foreign Relations). U januaru je objavio kolumnu u Volstrit džornalu gde je obznanio tu drastičnu promenu politike prema Kosovu. Abramovic je glasno izgovorio da je „vreme da se podrži puna nezavisnost Kosova“. Istaknuo je i opciju bombardovanja Srbije, zbacivanja Miloševića, naoružavanje i obuku OVK/KLA i pretvaranje Kosova u NATO protektorat uz korišćenje kopnenih trupa. Nije trebalo dugo čekati, OVK/KLA je od novembra 1997. do februara 1998. povećala svoje aktivnosti na terenu. Hadson se nije slagao s takvom politikom. Nije se slagao s kršenjem obećanja Holbruka u Dejtonu, nije se slagao s novom agresivnom ulogom NATO-a. Smatrao je da je potreban mandat OUN i deklaracija rata od strane Kongresa. Još uvek je smatrao da je bilo moguće diplomatsko rešenje.

Prvi deo teksta - Kako je izmišljeno etničko čišćenje na Kosovu

NEOPHODAN PRESEDAN

Rat se prosto želeo iz svih pomenutih razloga, a najviše kao presedan u međunarodnim odnosima neophodan za dalje akcije u svetu. Dakle, ostaviti OUN po strani i odlučivati po vlastitom nahođenju o „pretnjama“ miru. Na ovom projektu nije radila samo jedna država. Rečima Madlen Olbrajt: „NATO intervencija predstavljala (je) samo prvi važan korak ka uspostavljanju novih običajnih normi međunarodnog prava, prema kojima humanitarna intervencija može biti dopuštena bez odobrenja Saveta bezbednosti.“ Izvršilac ovog posla, general Vesli Klark će potvrditi dugotrajnu simbiozu ovo dvoje: „Ona je velika dama. Mi smo bili zajedno kroz celu našu vojnu karijeru. Bila mi je partner, prijatelj, savetnik, trener, ljubav.“

Još jedan kompetentan svedok, komandant snaga KFOR-a na Kosovu, general Fabio Mini, svedoči da je „humanitarni rat“ na Kosovu bio rezultat niza racionalnih i logičkih mišljenja koja su pokrenula emotivne manipulacije.

Pročitajte još: Kako su otac i sin Mađari branili Kosovo


„On je skoro savršen rezultat kampanje psihološkog rata koju su vodili naši kreatori politike (…) Od početka je bilo jasno da Milošević ne predstavlja pretnju po međunarodnu bezbednost, već da koristi metode svog prethodnika Tita u pokušaju da sačuva mozaik koji se raspadao (…) Bilo je jasno da su Amerika i Velika Britanija donele odluku o otcepljenju Kosova još u vreme kada se Bosna odvojila. (…) (Ovaj) rat u trajanju od 78 dana nazivan je na sve moguće načine osim rata koji će omogućiti drastično rešenje. Žao mi je (…) da je rešenost KFOR-a da sačuva prava svih instrumentalizovana i da je više od 300.000 vojnika, koji su mislili da učestvuju u procesu stabilizacije i uspostavljanja mira, poslužilo samo da se kupi vreme i potroši novac za nasilno rešenje koje je bilo unapred planirano i koje ne rešava ništa. Žao mi je što se naša vojna upornost u tome da branimo prava svih danas svodi na odbranu prava jedne strane na štetu druge.“

RAT ĆE SE NASTAVITI

Stroub Talbot, pomoćnik državnog sekretara Madlen Olbrajt, 2005. godine, odgovarajući „mnogim komentatorima i političkim liderima koji se pitaju da li NATO treba da ode u časnu penziju, završavajući svoju izvornu svrhu“, napisaće – NE. U svom širem odgovoru upravo razotkriva skrivenu pozadinu kampanje 1999. i njen dugoročni značaj, tačnije smišljenu nameru da se po istom modelu nastavi dalje:

„NATO je prvi put krenuo u rat napadajući režim koji je brutalizovao nacionalnu manjinu … (ali) … Milošević jeste u zatvoru Haškog suda, ali njegova sorta predatorskih tirana nije istrebljena. Rat će se nastaviti ako je to potrebno, s vremena na vreme kao deo šireg napora da se zaustave agresije i krvoločnost diktatora, uspostavi red nasuprot haosu, uopšte da se odbrane interesi i nametnu opšte norme na ostvarenju – međunarodne zajednice.“

Ovo je upravo suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000. godine – da je Kosovo izuzetak i da se ubuduće neće izlaziti iz okvira UN.

Francuski istoričar i geopolitički analitičar Aleksis Trud skreće našu pažnju na analize stručnjaka za geostrategiju Džejmsa Kurta, koji u svojoj knjizi potvrđuje mnogo od prethodno navedenog. Prema Kurtu, taj „prvi rat u eri modernizacije“ nema direktne veze sa srpskom pokrajinom, a humanitarni izgovor podržavan je samo u nekim intelektualnim i medijskim sredinama. Kurt smatra da „na Kosovu, kao i na drugim stranama, Sjedinjene Države povezuju ekonomske i bezbednosne ciljeve, instrumentalizujući međunarodne organizacije“. Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena. „Trebalo je, dakle, osigurati kontrolu Srbije, čak i po cenu trajne ekonomske destabilizacije i pada Miloševićevog režima.“

PRAVDANjE AKTERA

Pravi ciljevi rata su tako tokom njegove pripreme, trajanja i eksploatisanja rezultata uspešno „prodati“ javnosti. Saučesnici su zbunjeni, uspešno „kupljeni“ medijskom pričom da su podržali rat plemenitih ciljeva. No ne svi.

Javnosti je sugerisano da je albanski revolt izbio kada je Kosovu ukinuta autonomija 1989. godine, i kada je Kosovo bilo izloženo brutalnoj represiji Miloševićevog režima. Vojna intervencija „međunarodne zajednice“ navodno je otpočela kada su sva diplomatska sredstva bila iscrpljena. Kosovo je bila poslednja epizoda agresije koju je vodio ekstremni srpski nacionalizam orkestriran od Slobodana Miloševića u cilju etnički čiste „Velike Srbije“. Počelo je sa agresijom na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu i konačno Kosovo.

General Fabio Mini

U jednom zborniku radova Kejto instituta u Vašingtonu, Džejms Džatras je u tekstu pod pomalo ironičnim naslovom – „NATO-ova Alisa u zemlji čuda – interpretacija“ pregnantno pobrojao sve te standardne klišee koji su pratili ondašnje događaje, haške optužnice srpskim liderima, pa, mi smo svedoci, istrajavaju i prilikom obeležavanja 20 godina od NATO kampanje kroz reči nekadašnjeg portparola NATO-a Džejmi Šea i drugih aktera.

„NATO verzija“ piše Džatras „ide nekako ovako:
Kriza na Kosovu je jednostavno poslednja epizoda agresivnog pohoda ekstremnog srpskog nacionalizma, orkestrirana od jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je želeo da stvori etnički čistu Veliku Srbiju. Ta agresija – prvo na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu – i konačno je došla do Kosova, uglavnom zato što su Zapad , posebno NATO, odbili da mu se suprotstave“
„Pre 1989, kazuje NATO mitologija, Kosovo je bilo u miru u sistemu autonomije koja je albanskoj etničkoj manjini dozvoljavala visok stepen samouprave. Taj status quo je poremećen kada su Srbi opozvali kosovsku autonomiju te inicirali sistem aparthejda i etničke diskriminacije. Posle deset godina opresije, kosovski Albanci su se suočili sa pripremanim planom genocida, sličnog onom koji su Srbi već počinili u Bosni. Podizanje OVK/KLA bilo je neizbežan odgovor na tu pretnju. Sjedinjene Države i međunarodna zajednica su već bili iscrpeli sva diplomatska sredstva za rešavanje krize, što su ponudili Srbima u Rambujeu, ali … oni su to odbili. U skladu s tim, NATO nije imao drugog izbora nego da vojno odgovori, tačnije izvrši vazdušne udare, i privede Srbe, kao što je to učinio u Bosni, za mirovni sto. Kampanja u proleće 1999. bila je uperena protiv Miloševića i njegovog bezbednosnog aparata, a ne protiv srpskog naroda.“ Tako, se to, u kratko, predstavlja od strane NATO zvaničnika i državnika, ali problem je u tome što ta slika teško da može da odgovara stvarnosti i kompleksnoj slici.

NI REČI O OVK

U memoarima Medlin Olbrajt sve navodno počinje od 1989. kada je Albancima ukinuta autonomija koju su uživali od 1974. Tada su im ukinuta politička i ekonomska prava. Milošević je svuda rasporedio policiju, zatvorio škole. Ni pomena o 1981. godini i reagovanju Jugoslavije. Pregovori u Rambujeu su u njenoj interpretaciji bili u najboljoj nameri. Kaže da je ubeđivala Milana Milutinovića, predsednika Srbije, da će NATO na terenu štititi Srbe i njihova ljudska prava. U njenoj interpretaciji Tači jeste bio problematičan, ali su svi prihvatili da ih savetuje tim na čelu sa Mortonom Abramovicem „njenim dugogodišnjim prijateljem bivšim ambasadorom, divnim advokatom ljudskih prava“. Rat 1999. se nije mogao izbeći, piše ona, posle masakra u Račku i Miloševićeve tvrdnje da su tamo ubijeni teroristi, što je nju utvrdilo u odlučnosti da isporuči ultimatum, jer nije dovoljno Albancima pomoći da se njihove patnje otkriju svetu. Sami verifikatori (Voker) nisu mogli sprečiti masakre.

Predsednik Klinton je u memoarima, kao i Olbrajtova, dosledan u svojoj nekadašnjoj propagandi. Srbi su, piše, u leto 1998. napadali na naoružane i nenaoružane Kosovare, 300.000 je napustilo svoje kuće. U oktobru 1998. NATO je morao da zapreti Srbima ako ne dozvole dolazak posmatrača koji će nadgledati sprovođenje rezolucije OUN. Intervencija je bila odložena. Stvari su se malo smirile, ali onda su u januaru 1999. Srbi ponovo krenuli sa zločinima ubijanja nevinih. No, dobrom voljom Zapada, još jednom je data prilika diplomatiji, ali predsednik piše da nije bio optimista. Strane u konfliktu su bile jako udaljene.

„SAD i NATO su htele da Kosovo ima političku autonomiju koju je prema Ustavu Jugoslavije uživalo između 1974-1989. Klinton je potom u objavi rata naveo da je Milošević ukinuo ustavna prava Albancima da govore svojim jezikom, da imaju svoje škole, vršio je zločine, spaljivao sela, da je samo u poslednjih pet nedelja pre izbijanja rata proterano je 60.000 od 250.000 ukupno. Rat, kazuje Klinton, treba da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo njegovu novu rundu etničkog čišćenja i sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nevinih civila. Nigde ni traga o planovima njegove i drugih zemalja iz prve polovice 1990-ih da se Kosovu da nezavisnost. Nigde ni traga o vojnim aktivnostima na obuci i pripremi OVK, nigde pregovora sa makedonskom vladom 1997. o stacioniranju trupa NATO i drugim pripremama.

U svojim memoarima glavnokomandujući Vesli Klark pokušava još jednom da opravdanje za sve greške i tragiku rata ostavi srpskoj strani u nasleđe. On primećuje da se mnogima činilo da je NATO na pogrešnoj strani. Navodi eho toga i u rečima francuskih generala. Insistira da se radilo o humanitarnoj intervenciji pre svega – „Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi otpočelo je pre početka vazdušne kampanje“. Time je „rešio“ krupnu dilemu koja je postojala u svetskoj javnosti da je tek NATO napadom stvorena prilika Srbima za kampanju etničkog čišćenja koju su pravdali NATO udarima. Ni reči o raportima UNHCR-a o 90 etnički očišćenih srpskih sela od oktobra 1998 do januara 1999, ni reči o ciljanim dejstvima OVK i svemu onome što su posmatračali beležili na terenu. Ni reči o generalu Vilijemu Vokeru i njegovim aktivnostima.

Godinu, dve kasnije, krajem 2003. godine u intervjuu za CBS pred odlazak u Hag da svedoči u procesu Slobodanu Miloševiću, ponoviće tvrdnje iz memoara, a potpuno će ostaviti po strani svoja rana svedočenja iz 2001. godine koja smo prethodno navodili. Novinar Den Radr beleži da je Klark čvrsto bio ubeđen da su SAD trebale da intervenišu trupama u tom „genocidnom građanskom ratu“. I tu je krivio Srbe za rat u Bosni:

„To nije bio stvarni rat. To je bio rat protiv nenaoružanog naroda, i ja nisam mogao podneti misao da Sjedinjene Države stoje po strani i dozvoljavaju da se to dešava. U leto 1998, dok sam bio komandant, počeo je novi krug etničkog čišćenja. Nekih 300 do 400.000 kosovskih Albanaca bilo je proterano iz svojih domova. Kada imate posla sa ljudskim životima i stvarima kao što su ove, znate ima ljudi koji povodom ovoga kažu da mi nemamo interes u tome. Da ima nafte tamo mi bi to zaustavili. Dakle, mi treba da se pre borimo za naftu nego za ljudske živote? Ja ne mislim tako … ja sam emotivan povodom ovih stvari. Kada možeš da učiniš dobro, onda trebaš da ga učiniš“.

Srbija, na raskršću geostrateških pravaca, morala je biti potčinjena: Džejms Kurt

REDEFINICIJA POJMOVA

Ništa bolje ne određuje stvarni kontekst pripreme i prakse mešanja u jugoslovensku krizu nego sve kasnije intervencije koje je Alijansa sprovodila na severu Afrike, Bliskom Istoku, Zalivu, prostorima bivšeg SSSR.

Od značaja za praćene je proizvođenje humanitarnih kriza uz pomoć proksi snaga koje se po potrebi promovišu u „borce za slobodu“, optuživanje „zlih diktatora“ za humanitarne krize, javno prozivanje problematičnih država protiv kojih će se povesti rat („Rouge states“). Često se koristi inverzija značenja standardne terminologije. Invazija, suspenzija suvereniteta i postavljanje marionetskih režima naziva se „uvođenjem demokratije“ i „demokratskih vrednosti“.

Svaki oblik otpora za očuvanje državnog i ekonomskog suvereniteta se prokazuje. Koriste se pritisci preko MMF, Svetske banke, razni oblici ekonomskih sankcija. Pogoršana situacija se onda u globalnim medijima prezentuje kao čista volja zlih, lokalnih lidera. Aktivnosti se odvijaju i na unutrašnjem planu država koje se definišu kao „problematične“ i kojima sleduju „spontane“ revolucije različitih boja.

U nedostatku humanitarnih razloga poseže se za terorizmom koji valja istrebiti gde god se pojavi. Proizvodi se strah kod vlastitog stanovništva koji služi povratno za sveopštu kontrolu privatnosti, stalni nadzor i oduzimanje (odricanje) od nekada dostignutih građanskih prava zarad sigurnosti.

Posebno, u balkanskom slučaju zabrinjava, redefinicija pojma genocid. Holokaust i utvrđeni genocid tokom Prvog i Drugog svetskog naroda, odnosno kolonijalnih vremena, sada se relativizuje iz praktičnih razloga. Čak srazmerno manji ratni zločini proglašavaju se genocidom. Ili se, u isto vreme vrši revizija istorije i zataškavanje, odnosno deljenje žrtava na one vredne pažnje i one koje su bezvredne. Zemljama klijentima velikih sila dozvoljeno je postupanje koje bi za neke druge narode i lidere, kada bi i u manjem obimu počinili takvo nešto – sledile bombe, specijalni sudovi i slično. Tiranskom platformom je na primer bilo predviđeno da se zbog izvršenog genocida nad Albancima od 1912. do 1956. ne može priznati pravo makedonskoj i srpskoj državi na prostore naseljene ovim narodom. Nije nepoznato da se povremeno javljaju glasovi da Republiku Srpsku treba ukinuti kao genocidnu tvorevinu. Srebrenički mit je dvostruko funkcionalan, i u redefiniciji genocida i u opravdavanju „humanitarne intervencije“.

Dr Mile Bjelajac