Svedoci smo nasilnog stvaranja „novih geopolitičkih realnosti“ i potom decenijski dugih napora da se takva realnost međunarodno sankcioniše. Stvoreni su presedani protiv nekadašnjih principa međunarodnog prava, Helsinškog akta 1975, povelje OUN. Svedoci smo, po potrebi, režiranja unutrašnjih problema u pojedinim državama, a potom aktivnog mešanja na strani predodređenih klijenata.

Ekonomskim ucenama, političkim pritiscima, pretnjama i terorizmom, ili „zavrtanjem ruke“ u žargonu svetskih kabineta, države se prisiljavaju da napuštaju nekada uspostavljene principe međunarodnog prava i odnosa.

HLADNORATOVSKE DOKTRINE

Živimo u svetu gde ni prokazivanje „teoretičara zavere“ ne može da sakrije da su na delu mnoge doktrine razvijane u vreme Hladnog rata i doktrine za posthladnoratovsko vreme. Svedoci smo da se vode konvencionalni ratovi na mnogim prostorima pa i evropskom, aktivnosti strateškog i taktičkog odvraćanja, specijalne operacije i sukobi niskog intenziteta (LIC), operacije za nametanje mira i mirovne misije, nametnute humanitarne intervencije, nasilne obojene revolucije, hibridni ratovi.

Živimo u svetu gde se vodi borba za realne strateške i ekonomske interese sa karakteristikama poznatim još od 19. veka. Ovome treba dodati potrebu velikih sila da povremeno demonstriraju uverljivost svoje vojne sile, tj. da potvrde svoj kredibilitet velike sile. Mesto tog dokazivanja je na, procenjeno, najslabijoj karici. Tamo gde će kredibilitet biti potvrđen i demonstriran uz najmanje gubitaka makar i po cenu prikrivanja. Nije slučajno da se upravo rat na Kosovu reklamira kao uspešna kampanja sa „nula gubitaka“.

Postoji još jedna, gotovo autonomna, opasnost po mir koju je 1959. odlazeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer nazvao - vojnoindustrijski kompleks. On, mada vojnik, general, upozorio je da taj faktor ugrožava demokratske vrednosti kod kuće i mir u svetu. Mi smo svedoci da je bio u pravu.

Pročitajte još - UDAR NA SEVER KOSOVA: Pucali na Srbe tukli i starce!

Pratimo aktivno lobiranje i pritiske na administraciju da se povećava budžet iz godine u godinu, da se evropski saveznici pritisnu i uvere da moraju da povećaju izdvajanja za naoružanje iznad dva posto (pa čak do tri) od bruto nacionalnog dohotka.

PRODAVANjE AGRESIJE

Kako vlastitoj i svetskoj javnosti „prodati takav rat“? Ako se poslužimo rečima Žana Brikmona, najbolje ga je umotati u neki uzvišeni motiv – brigu za ljude, ugrožene manjine, ljudska prava, demokratiju. Njegovim rečima, to je upotreba ljudskih prava da se proda rat ili, kako ga on označava, humanitarni imperijalizam.

U ovom kontekstu i te kako je bila važna uloga globalnih medija. O medijskim manipulacijama, dvostrukim merilima ili prosto o prećutkivanju činjenica mnogi su pisali, studije su objavljene. Svedok sa terena Kosova, francuski pukovnik Žak Ogar napisaće da je „imao istinsko gađenje prema dezinformacijama koje su vladale na Zapadu, iako su kasnije ljudi postajali sve svesniji razmera vašingtonske manipulacije“.

Ti glasovi su godinama bili glas vapijućeg u pustinji, sve donedavno kada je predsednik Donald Tramp upotrebio termin fake media, posle čega nema natrag u poklanjanju apsolutnog poverenja ovim medijima.

Takođe, stvoreni su i mnogi novi globalni mediji, društvene mreže… Važna karika u razumevanju formiranja javnog mnjenja iznutra i prema vani su ciljano osnovane tzv. nevladine organizacije kao filijale zvučnih međunarodnih instituta koji su defakto samo transmisija državnih institucija i fondova. I o ovome je pisano.

KREDIBILITET SAD

Šta je bio stvarni cilj rata, iza retorike političara i medija? Rečima glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka: „Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO-a, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima.“

O potrebi dokazivanja kredibiliteta SAD govorio je i ubeđivao delegaciju američkih Srba sam predsednik Klinton 4. aprila 1999. Albance je pomenuo samo u prvoj rečenici prilikom susreta koji je kasnije opisao analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić.
U Rambujeu je „lestvica bila namerno podignuta previsoko“ kako bi došlo do bombardovanja. Džejms Džatras piše da je u Rambujeu delu novinara, samo za orijentaciju, baš tim rečima saopšteno „kako Srbi ne bi mogli da prihvate (zahteve). Njima treba malo bombardovanja i to će i dobiti“.

Henri Kisindžer je prema „Dejli telegrafu“ od 28. juna 1999. ocenio da je „tekst iz Rambujea, koji je obavezivao Srbiju da prizna NATO trupe širom Jugoslavije, bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea bio je takav da ga nijedan Srbin nije mogao prihvatiti.“ Jedanaest godina posle agresije nemački dnevnik „Zidojče cajtung“ 11. maja 2010. objaviće da je konferencija u Rambujeu organizovana da bi NATO-u dala „legitimitet za dugo planirani vojni napad“. Ove navedene činjenice postale su opšte mesto u ozbiljnim analizama.

Pročitajte još - Veterani iz "Oluje" obučavaju Albance!

Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, u svojoj knjizi iz 2005. godine navodi još neke razloge, daleko od nekadašnjih javnih proklamacija o razlozima za rat: „To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO-a. Milošević je bio problem za transatlantsku zajednicu predugo, tako da su Sjedinjene Države osećale da će on jedino reagovati na vojni pritisak …

On je izazvao osnovne vrednosti NATO-a i njegove egzistencije.“ Drugim rečima, zemlja se odupirala ekonomskom potčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti.
Sve to danas znamo, kao i za istupanja američkih predstavnika na konferenciji u Bratislavi aprila 2000. godine kada je objašnjavano da je rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen kako bi se ispravila greška generala Ajzenhauera koji je posle rata povukao vojsku sa Balkana, a ona se tamo mora vratiti iz strateških razloga. U publikacijama se više puta citirao memorandum koji je nemački političar Vili Vimer 2. maja 2000. uputio kancelaru Gerhardu Šrederu.

U tom dokumentu, koji je nastao posle sastanka zemalja NATO-a u Bratislavi u aprilu 2000, iznose se pored navedene i druge ocene i poruke SAD iz kojih se vidi prava pozadina zahteva u Rambujeu i potonje agresije. Cilj je bio uspostavljanje trajne kontrole teritorija Srbije, odvajanje Kosova i stacioniranje vlastitih snaga: „Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.“ Vimer navodi da su SAD od saveznika tražile da se „što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo“.


SVEDOČENjE DITMARA HARTVIGA

Koliko se rat želeo svedoči i šef posmatračke misije Evropske zajednice na Kosovu (European Community Monitoring Mission – ECMM), nemački ambasador Ditmar Hartvig. Misija jednako brojna kao i Vokerova (OSCE) slala je potpuno suprotne izveštaje. Govorili su slično UNHCR-u da OVK vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević–Holbruk iz oktobra 1998. Predstavnici ove misije bili su pre Vokera u Račku i glavni su svedoci kasnije Vokerove manipulacije. Kako god, zapadne vlade nisu koristile izveštaje Hartvigove misije i upravo su za javnost davale suprotne tvrdnje.

Ambasadori i osoblje na terenu jedino su mogli da zaključe da se nije želeo mir već rat. Bili su dovoljno iskusni da to zaključe. U svom pismu kancelarki Angeli Merkel 26. oktobra 2007, u kome sugeriše da Nemačka ne prizna pripremano proglašenje nezavisnosti Kosova, naveo je sledeće: „Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije neposredno pred izbijanje rata ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili ncidentima/zločinima koji su slični genocidu …

Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da, s obzirom na sve učestalije napade OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno postavljan cilj srpske administracije bio je – da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević–Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju … Shodno tome, do 20. marta 1999. nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje su tamo usledile bile nelegitimne.“

Hartviga je naročito uzbuđivala činjenica da je njegova zemlja još u vreme rata u Bosni podržavala američku politiku nezavisnog Kosova.

DELOVANjE VILIJEMA VOKERA

Pomenimo da je i francuski ambasador Keler, Vokerov pomoćnik, žestoko optužio svog šefa da je namerno pripremao i izazivao rat. Pukovnik Ogar beleži svoja sećanja na povlačenje misije OSCE s Kosova kada je odluka o napadu već pala: „Poslednja vozila Verifikacione misije napuštaju Kosovo 20. marta u 11:00 časova… U jednom od tih vozila, zgromljen, sedeo je ambasador Gabrijel Keler (drugi čovek Verifikacione misije, a koji se sukobio sa šefom Vilijemom Vokerom, američkim diplomatom koga je s pravom optuživao da je u svakoj prilici podržavao interese OVK). Keler je znao bolje od svih da misija OEBS na Kosovu nije imala drugog cilja do da pripremi rat koji su želeli NATO, Sjedinjene Države i Evropska unija.“

Pročitajte još - SAD NAORUŽAVAJU PRIŠTINU: Na Kosovo stigla oklopna vozila

O Vokerovom delovanju svedočili su, pored Hartviga i Ogara, mnogi zapadni civilni i vojni akteri. Profesor Lenard Koen navodi svedočenja kanadskog kapetana iz sastava Verifikacione misije – da „ambasador Voker nije radio samo za OSCE“. Kanađanin je za „Bi-Bi-Si“ marta 2000. izjavio da je Voker bio deo američke politike demonizovanja Miloševića i srpske administracije, kao i davanja podrške UČK/OVK.

PROVOKACIJE OVK

U toku prikrivanja stvarnih motiva za pokretanje NATO rata protiv SR Jugoslavije zaobilaženi su i drugi službeni obaveštajna dokumenta o situaciji na Kosovu koje je posedovala nemačka vlada. Ova dokumenta, kao i Hartvigova, potvrđivala su da nema „etničkog čišćenja“ na Kosovu u mesecima pre agresije.

Postavlja se opravdano pitanje – zašto se lagalo s najvišeg nivoa? Na primer, nemački ministar Joška Fišer, pravdajući NATO intervenciju, stavljao je „humanitarnu katastrofu“ u prvi plan, bez obzira na službene izveštaje. Navedimo nekoliko izveštaja nemačkog Ministarstva inostranih poslova: „Čak i na Kosovu ne mogu se potvrditi eksplicitni progoni etničkih Albanaca. Istočno Kosovo još uvek nije obuhvaćeno oružanim sukobima. Što se tiče javnog života u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr., u toku celog perioda konflikta nastavili su da žive normalnim životom.

Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao definisane etničke grupe, već protiv vojnih protivnika OVK (KLA) i njihovih pretpostavljenih podržavalaca.“ Ili, „posle sporazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. bezbednosna situacija i uslovi života albanske populacije su se vidno popravili … Posebno u većim mestima javni život se od tada vratio u relativnu normalu“.

Direktor ispostave Verifikacione misije OSCE na Kosovu Roland Kit, koji je tamo boravio do 20. marta 1999, izveštavao je da je najveći uzročnik nasilja na Kosovu OVK/KLA: „Po mom dolasku (na Kosovo) rat je evoluirao u sukob srednjeg intenziteta, zasede, prekidanje kritično važnih komunikacija, kidnapovanje pripadnika snaga sigurnosti od strane OVK/KLA. To je izazvalo značajno povećanje gubitaka na strani državnih snaga i odgovor tih snaga. Tokom marta teror i kontraterorističke akcije.

Početkom marta ovaj teror i antiterorističke akcije dovele su do toga da stanovnici mnoga sela napuštaju i odlaze u druga sela, gradove ili brda da se sklone. Situacija je bila kristalno jasna da su provokacije KLA, kojima sam bio svedok, zasedama, patrolama izazvale žrtve i gubitke.

Pročitajte još - BIVŠI BRITANSKI DIPLOMATA: Ako SAD preuzmu dijalog na stolu i korekcija granica

To je bilo čisto i jasno kršenje prethodnog sporazuma iz oktobra i rezolucije OUN 1199. (…) Nisam bio svedok niti sam imao ijednog saznanja o tzv. ’‘etničkom čišćenju’, a sigurno ni događaja ’genocidne politike’ dok sam bio sa Verifikacionom misijom koja je evakuisana 20. marta (…) NATO bombardovanje od 24. marta je očito rezultiralo uzurpiranjem ljudskih prava i značajnom humanitarnom katastrofom i nekih 600.000 kosovskih Albanaca koji su napustili provinciju ili bili proterani.

Ovo se, kakogod, nije dogodilo pre 20. marta, tako da bih ja pripisao humanitarnu katastrofu direktno ili indirektno NATO vazdušnom bombardovanju i rezultatima antiterorističke kampanje.“

Ova zapažanja potpuno se podudaraju sa operativnom građom brigada i štaba Prištinskog korpusa i Treće armije za period od kraja1998. do marta 1999. godine.



NOVA DOKTRINA INTERVENCIONIZMA

O dubljoj pozadini kreiranja doktrina novog svetskog projekta i njihovoj primeni šira publika je mogla da se obavesti na stranicama časopisa The American Spectator (jun, 1999). U martu 1999. jedan od višedecenijskih eksperata za Balkan Tomas Hadson podneo je ostavku u državnoj službi.

Tada je bio u Tuzli. Čovek koji je učestvovao u kreiranju doktrina za novi svetski poredak posle Hladnog rata tvrdio je da Morton Abramovic, Madlen Olbrajt, Ričard Holbruk i Leon Fuert nisu bili zainteresovani za očuvanje Jugoslavije kako je bilo savetovano na sastanku grupe 1995. godine.

Hadson je priznao da nije odmah shvatio da su prvo troje bili vodeći zagovornici nove i radikalne upotrebe vojnih intervencija širom sveta, te da su za svoje stavove pridobili predsedničkog kandidata Bila Klintona. Sve je počelo još u vreme kada je Klinton bio guverner Arkanzasa.

Pročitajte još - PROBNI BALON AMERIKE? Ovo bi mogla da bude nagrada Srbiji ako prizna Kosovo

Gorepomenuta grupa je pod okriljem Karnegijeve fondacije za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace) pripremala novu doktrinu spoljne politike posle Hladnog rata. „Ironično“, svedoči Hadson, „institucija posvećena međunarodnom miru postavila je scenu za Klintonovu politiku intervencionizma u Somaliji, na Haitiju, u Bosni i na Kosovu.“ Upravo je ambasador Abramovic, koji je bio na čelu ove institucije od 1991. do 1997, formirao doktrinu „Promena našeg puta: Uloga Amerike u novom svetu“ (Changing Our Ways: America’s Role in the New World).

Tu je ugrađen koren intervencionizma koji je demonstriran 1999: „Novi princip međunarodnih odnosa: uništavanje ili raseljavanje grupa ljudi unutar jedne države može opravdati međunarodnu intervenciju.“ Još oštrije, predloženo je da se Sjedinjene Države „oslanjaju na NATO i OSCE u rešavanju problema sigurnosti u Evropi i da insistiraju na vojnoj intervenciji pod humanitarnom maskom“.

Nadalje, sugerisano je da je prvi udar pod američkim liderstvom opravdan, ne samo u slučaju odbrane SAD već i za nametanje rešenja u drugim zemljama. Potpuno se ukida značaj nacionalne suverenosti u korist međunarodne intervencije. Ovu doktrinu Klinton je prihvatio, i kako se seća Tomas Hadson, šezdeset dana posle njegovog prvog govora otpočeli su nemiri na Kosovu…

Drugi važan doprinos Abramovica i njegovog tima u razradi nove doktrine bila je publikacija u izdanju Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) pod nazivom „Samoopredeljenje u novom svetskom poretku“. Ovde je još izoštrenija nova vojna doktrina; razrađeni su kriterijumi za donošenje odluka administracije kada treba podržati separatističke etničke grupe koje teže nezavisnosti i kada u tom cilju treba tražiti upotrebu vojne sile. U toj novoj perspektivi čak i OUN može zatražiti preventivne napade.

Dakle, umesto dotadašnjeg održavanja mira, OUN može tražiti akciju nametanja mira: „Vojna akcija može biti zatražena kada zahtev za samoopredeljenje (secesiju) povuče okidač oružanog sukoba koji otvara humanitarnu krizu.

Tako je princip nemešanja u unutrašnje stvari država stavljen „ad akta“. Dakle, ako je neko želeo da na međunarodnoj sceni progura svoj geopolitički interes, biće dovoljno da na terenu ima svoje „proxy“ snage koje će izazvati krizu i dati izgovor za intervenciju.

Podsetimo na ovom mestu i da je Radžu Tomas pravilno uočio, a nije jedini, da je upravo priznanje unilateralne secesije ili obećanje da će im biti priznata nezavisnost, kao u slučaju Slovenije, Hrvatske i Kosova, podstaklo nasilje. Obećavanje spoljne pomoći ohrabrilo je Albance Kosova da provociraju srpske snage sigurnosti, a potom podnete žrtve i povrede ljudskih prava predstave kao razlog za vojnu intervenciju.

Kraj u sledećem broju...

(Pečat)