Progon nepodobnih na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta

Sudske tužbe koje je protiv prof. dr Miloša Kovića podnelo petoro njegovih kolega sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a zbog javne reči kojom im je „povredio čast i ugled“, bacaju novo svetlo ne samo na krizu koja na ovom odeljenju traje decenijama već i na slične, sve češće sudske progone naših intelektualaca. O tome ko je i kada ukinuo pravo na slobodu izražavanja, pravo na slobodno iznošenje mišljenja i stavova, te da li je u pitanju incident, ili je reč o nečemu što postepeno postaje pravilo, za „Pečat“ govore istoričar Miloš Ković, reditelj Emir Kusturica, akademik Matija Bećković i pisac Vladimir Kecmanović.

DR MILOŠ KOVIĆ: MONOPOL NATOVSKE KLIKE

U čijim je rukama instrument za uspostavljanje vladajuće paradigme u tumačenju srpske istorije?

U „Pečatu“, „Politici“, „Večernjim novostima“ i drugim listovima već godinama upozoravam na sistematske progone profesora i studenata na Odeljenju za istoriju. Ukazivao sam na to da ove čistke organizuju upravo Nikola Samardžić, Dubravka Stojanović, Radoš Ljušić, Siniša Mišić i Vlada Stanković. Njihova imena su, uostalom, čitko napisana ispod skandaloznih referata i prigovora koje su pisali da bi s posla izbacili kolege. Pisao sam o tome da na Odeljenju postoje i oni koji nisu kolovođe, ali nažalost, milom ili silom, glasaju za bezakonje.

Uspeli su da nastavno zvanje oduzmu profesoru Aleksandru Fotiću. Potom su upregli sve snage da s posla odjednom oteraju troje kolega: Miru Radojević, dopisnog člana SANU, i docente Maju Nikolić i Nebojšu Šuletića. Pokrenuli su se, međutim, članovi Odeljenja i stručnjaci iz instituta koji nisu pod njihovom kontrolom, i zasuli Fakultet i progonitelje detaljnim prigovorima. Sto dvanaest istoričara, doktora nauka iz nekoliko instituta i sa univerziteta, osudilo je ovo nasilje.

Time su Samardžić, Ljušić, Mišić, Stanković i Stojanovićka unutar struke ostali izolovani i odbačeni. Jedan prigovor je potpisalo čak 162 studenta istorije, koji su svojim imenima i prezimenima stali iza svojih progonjenih profesora. Hrabrost ovih mladih ljudi sve nas je uspravila i ojačala, kaže u razgovoru za „Pečat“ istoričar dr Miloš Ković.

Zašto je važno u čijim je rukama instrument za uspostavljanje vladajuće paradigme u tumačenju srpske istorije? Šta je tačno vama zamereno?

Javno sam postavio pitanje: zašto se vrše čistke na Odeljenju za istoriju? Svestan toga da odgovor mogu da daju samo progonitelji, izneo sam mišljenje da je reč o pokušaju jedne interesne grupe da uspostavi monopol u okvirima srpske istorijske nauke. Odeljenje izdaje diplome i dodeljuje nastavna i naučna zvanja. Njegovi članovi biraju i šalju buduće naučnike na institute i univerzitete. Oni imaju odlučujuću reč u pisanju nastavnih programa i udžbenika za osnovne i srednje škole. Odeljenje i Filozofski fakultet oduvek su imali poseban simbolički značaj u našoj javnosti. Na njemu su nekada predavali Georgije Ostrogorski, Viktor Novak, Vasa Čubrilović, Jorjo Tadić, Sima Ćirković, Dragoljub Živojinović, da pomenem samo neke, velike pokojnike.

Onaj ko uspostavi kontrolu nad Odeljenjem moći će, drugim rečima, da stekne monopol nad preovlađujućom paradigmom u tumačenju srpske istorije. A to je, kako svi vidimo, postala vrlo osetljiva tema, ne samo u srpskoj javnosti nego čak i u globalnim, svetskim medijima, pa i na sednicama Saveta bezbednosti UN.

Reč je, naravno, o pokušajima da se cela srpska istorija sagleda iz perspektive „genocida u Srebrenici“ i „opsade Sarajeva“. NATO, SAD i EU hoće da pred istorijom opravdaju svoj ratni pohod na Srbe i razaranje Jugoslavije.

I da, posle svih rana i uvreda, nanetih muslimanskom svetu, osudama nad Srbima, dokažu kako Zapad u stvari voli muslimane (i njihovu naftu). Zato Srbima, narodu koji je pretrpeo tri genocida u 20. veku, oni koji su te genocide počinili udaraju žig zločinaca. Zato one koje su ustaše klale po logorima a nacisti streljali sto za jednog treba nazvati fašistima i nacistima.

Cilj je, naravno, slamanje i pokoravanje jednog samosvesnog naroda, dugog pamćenja i snažnih, drevnih kultova i predanja, naroda koji se usudio da se, braneći svoju slobodu, suprotstavi samoproglašenim gospodarima naše planete.

Pročitajte još - „SKLONjENI JER SMO SMETALI“: Docenti Filozofskog fakulteta objašnjavaju zašto su otpušteni

Koliko je progon nepodobnih na Odeljenju skopčan sa sistemskim radom na tome da se srpskoj nauci i školstvu nametne natovsko, antisrpsko tumačenje srpske istorije?

Onima koji su posumnjali u moje tumačenje uzroka čistki na Odeljenju predlagao sam da čitaju umotvorine Nikole Samardžića, Dubravke Stojanović i Radoša Ljušića o nužnosti „denacifikacije“ Srba, o izvornom srpskom fašizmu, o odgovornosti Srbije za zločine iz devedesetih i za izbijanje Prvog svetskog rata. Očekivao sam, naime, da će se zametnuti javna rasprava, od koje bi koristi mogle da imaju i srpska javnost i struka istoričara.

Pet kolega sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu tužili su vas sudu zbog javne reči kojom ste im „povredili čast i ugled“, tražeći da svakome od njih na račun uplatite po 500.000 dinara. Kako ste im povredili čast i ugled i zašto su se odlučili na ovako radikalan korak?

Dobio sam sudske tužbe zbog javnog iznošenja mišljenja o progonima i uzrocima čistki nad profesorima Filozofskog fakulteta. Nisam, međutim, tužen samo zbog javne reči i „verbalnog delikta“. Optužili su me i da sam podstakao ona 162 studenta na pobunu. Kvario sam, dakle, omladinu. U međuvremenu je, izbacivanjem kolega s posla i dovođenjem svojih poslušnika, ova klika stekla većinu i uspostavila punu kontrolu nad Odeljenjem za istoriju.

Sudskim tužbama zbog javne reči sve je, po mom mišljenju, dobilo nov smisao i novu važnost. Posle Odeljenja, ovi ljudi bi da uspostave strahovladu i u našoj javnosti.

Sada je, dakle, reč o odbrani prava na slobodu izražavanja, prava na slobodno iznošenje mišljenja i stavova. To su, kako se smatra, osnovna demokratska i ljudska prava, koja su građanima Srbije garantovana Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Da li je u pitanju incident, ili je reč o nečemu što postepeno postaje pravilo? U ovom trenutku, slična vrsta sudskog progona izvodi se nad intelektualcima s kojima delim mnogo stavova i uverenja. To su Vladimir Dimitrijević, dr Miša Đurković i profesor Branislav Ristivojević.

Da li se, udarajući na slobodu misli i govora, srpski Evropejci pokazuju kao najveći neprijatelji srpskog naroda, ali i, kao njihove neoliberalne inostrane gazde, ljudskih prava i pravne države? Koju cenu treba da plati onaj ko ustane protiv oktroisane „istine“ o srpskom narodu?

Uspostavljen je monopol jedne natovske klike u vođenju naučne politike, u jednoj tako važnoj, identitetskoj oblasti, kakva je istorija. Svako jednoumlje čoveka podstiče na otpor; ova vrsta nasilja, u službi okupatora, prosto nas poziva na to da joj se usprotivimo.

Oni koji im se suprotstave moraće na sud? Plaćaćemo im milione dinara? Jeftino je to i mala je to cena za svetinje koje branimo. Reč je o svetosavskom i kosovskom smislu naše istorije, o našoj otadžbini i o našim potomcima. Hoće li uspeti da nam, kako nam pripretiše nemački parlamentarci, „promene svest“? Da li će nam oduzeti i rasparčati zemlju? Hoće li uspeti da i našu decu pretvore u beslovesnu biomasu, umrtvljenu lekovima, zagledanu u ekrane, ili će ona rasti kao slobodni ljudi, potomci svojih slavnih, junačkih i mučeničkih predaka? Srbe na Kosovu i Metohiji, oni su, kada su okupirali taj deo naše zemlje, po svojim „žutim kućama“, pretvorili u pokretne rezervoare ljudskih organa. Imamo li ikakvih prava na iluzije i samozavaravanja?

O sudskim procesima brinuće moj advokat Dušan Stojković. To će se, u to sam uveren, završiti našom pobedom, posle čega će tužioci morati da plate sve sudske troškove. Za to vreme nastavljate ovu odsudnu borbu. Progonitelji vam, uostalom, nisu ostavili nikakav izbor.

U ovom trenutku svemoćni Nikola Samardžić, koji je duša cele klike, pokušava da iskoristi većinu koju ima na Odeljenju da bi me izbacio iz kabineta i sam se u njega uselio, kao da smo u 1944. godini. Te kabinete on, izgleda, doživljava kao svoje privatno vlasništvo, verovatno zato što se on zaista zaposlio tako što je nasledio radno mesto od svoga oca i tako postao živi, sramni primer nepotizma na Univerzitetu u Beogradu.


Neverovatno, ali istinito, Nikola Samardžić je čak stigao dotle da progoni i studente. U toku 2017. godine on i njegova klika sprečavali su više od 50 studenata da diplomiraju, masteriraju i doktoriraju samo zato što su za mentore izabrali mene i moje kolege koji im nisu po volji.

Danas, ciljajući mene kao mentora, Nikola Samardžić sprečava izbor komisije za odbranu doktorske teze jednog mladog kolege, kome zbog toga preti opasnost da izgubi zvanje i radno mesto u institutu. Ne mogu da pronađem prave reči da bih opisao takvu agresiju i to razuzdano, raspojasano nasilje nad studentima.

Dok mene progoni, Nikola Samardžić na Odeljenju zapošljava saradnike Instituta za javnu politiku Bebe Popovića, Harisa Dajča i Vladimira Abramovića. Treba li javnost podsećati na to ko je i čime se bavi Beba Popović?

Vaspitači naše dece na Filozofskom fakultetu nisu samo s njim u najtešnjim poslovnim vezama. Nikola Samardžić u javnosti istupa kao glasnogovornik režima Mila Đukanovića. Ovaj profesor Milovog Univerziteta Donja Gorica, gde verovatno zarađuje za džeparac, ne štedi reči osude za Srbe u Crnoj Gori. U ovom trenutku Milova država pokušava da im otme crkve i manastire. To nije bilo ni u vreme Franje Josifa, Musolinija i Tita.

Čitaoce „Pečata“ ne treba podsećati na to za šta je sve Đukanović osumnjičen i u srpskim medijima, i pred italijanskim sudovima. Eto kakvom svetu pripada redovni profesor Univerziteta u Beogradu, Nikola Samardžić. Na to bih želeo da podsetim svoje kolege, koji na Odeljenju za istoriju glasaju za njegova nedela.

Da li ideološko politička platforma sa koje deluju vaše kolege može da umanji njihov naučni značaj?

Naredni put ću se detaljnije osvrnuti na zalaganje Nikole Samardžića za građanski rat u Srbiji („Danas“, 29. 5. 2007), i za „zabranu zločinačkog mišljenja“ („Peščanik“, 19. 5. 2006), na njegovu rasističku mržnju prema, kako on kaže, „poludivljim Azijatima i Afrikancima“ („Pogledi“, 13. 11. 1992) i prema Srbima, tom „biološkom otpadu“, koji preti da „zagadi Evropsku uniju“ („Peščanik“, 14. 9. 2007).

Pažnju zaslužuju i tirade Dubravke Stojanović, kao ona njena javna podrška NATO medijima, u njihovim pokušajima da Srbe optuže čak i za masovni zločin nad muslimanima na Novom Zelandu („Peščanik“, 16. 2. 2019). Ljušićeva „filozofija klečanja“ i njegov čuveni, neznalački udžbenik takođe zahtevaju poseban osvrt. Šta tek reći o anonimnom vizantologu Vladi Stankoviću, koji će ostati upamćen samo po referatima i prigovorima u kojima je vređao svoje koleginice sa Katedre i Odeljenja? Ili o još anonimnijem redovnom profesoru Siniši Mišiću, desnoj ruci Nikole Samardžića, čuvenom po tome što su njegovi radovi u stručnim časopisima javno proglašeni plagijatima i po tome što je na osnovu istog rada unapređen i u asistenta i u redovnog profesora?

Da li se varam kada kažem da javni interes i struka istoričara zahtevaju da se o ovakvim pojavama konačno i detaljno raspravlja?


VLADIMIR KECMANOVIĆ: SAMO U SOPSTVENO IME, MOLIM

Napad na Miloša Kovića je napad na srpsku istoriju, ali ne samo na nju. Nije, naime, slučajno što se taj atak odvija pod velom povampirenog verbalnog delikta. Jer kada se reč proglašava za zlodelo, a reč jeste ono po čemu prepoznajemo čoveka, onda je u pitanje dovedena sama suština ljudskog bića. Osim ako Kovićevi progonitelji ne nalaze kako Srbi nisu ljudi. A ukoliko stvari stoje tako, budući da su i oni srpskog porekla, valjalo bi ih zamoliti da govore samo u sopstveno ime.


MATIJA BEĆKOVIĆ: UKLETI I ZAGLAVLjENI

To već liči na domaće prokletstvo kojem kao da nema leka.
Naslednici najslavnijih umova i njihovih katedri, kad postignu sve o čemu su sanjali, u zenitu svoje karijere, kao da se zaglave u nevidljivom liftu i zauvek ostanu na pretposlednjem spratu na korak od istinske veličine i intelektualne visine. Sa tog minus koraka, svoj položaj, znanje i obrazovanje troše na mržnju i progon svojih kolega. Kao da je svrha i smisao tolikog rada na sebi, uspinjanja i usavršavanja bila da što efikasnije zatiru svoje kolege, svoje seme, pa i sebe.
I nikako da se setimo u čemu je stvar, zašto smo ukleti i zaglavljeni.

EMIR KUSTURICA: VAMPIR U KRALjEVSKOJ STOLICI

Nije Nikola Samardžić jedini profesor istorije koji se bavi politikom, a ne istorijom, niti je on jedini beogradski intelektualac čija je biografija vodila prvo ka četničkim Pogledima u Kragujevcu pa je tek onda, kada je vidio da tu nema vajde, zbrisao u „partizane“. Jer nisu se devedesetih vodili samo ratovi. Tada su se mnogi obogatili i kasnije pronašli svoje glasnogovornike. Ali to je za drugu priču.Vremena su se promijenila. I kao što je nekada vladalo uvjerenje da odjelo čini čovjeka, tako, danas, kada na jutjubu gledamo naše intelektualce, poput pomenutog Nikole Samardžića, brzo shvatimo da stolica igra veću ulogu od Armanija, Versačija ili šta već nose ovi tipovi. Jeste da može neko da se upita odakle univerzitetskom profesoru skupocjena odjeća, ali to pitanje rješavaju šaneri. To znaju svi. Ako ne rješavaju šaneri, onda to donesu sponzori. Vratimo se ipak stolici. Dok je Samardžić govorio na godišnjici Instituta za javnu politiku, konferencija se zvala EU Western Balkans, teško je bilo upamtiti njegovu plaćeničku žvaku, ali je pogled privukla fotelja. Zlatni okvir, izgravirana, majstorskom rukom, prava stolarska igrarija koja sve one što pamte kako je izgledao namještaj iz „Eurosalona“ vraća u vrijeme rata devedesetih. Ne znam ko finansira Institut, ali onaj koji je odabrao stolicu na kojoj sjedi Samardžić mora da je formirao ukus upravo u to vrijeme i vjerovatno se tada, kako kažu u Šumadiji, ovajdio.

I neka je, reći će naš čovjek, ali naš čovjek ne zna da intelektualci na velikim konferencijama sjede na „Ikeinim“ foteljama, nikako na zlatnim dvorskim sjedalima koje kao da su ih lično naručili kralj Nikola ili Aleksandar Karađorđević. Izvjesno je da će Samardžić svoju karijeru nastaviti upravo u bliskoj vezi sa estetikom devedesetih, pošto ne može da zaboravi svom narodu „genocid“ i „divljaštvo“, dok sve druge amnestira od sličnih radnji. On će još dugo vrtiti autošovinističku priču, učiti djecu da su Srbi najgori narod na svijetu, i tako sve dok bude sponzora pojavljivaće se u javnosti sa načelima šatro slobode koja bi trebalo da služi novom svjetskom režimu robovlasništva. I, naravno, izbjegavaće „Ikeu“. Ne treba zaboraviti, ovaj čovjek ne anatemiše samo novinare i sve koji misle da Sunce ne izlazi na Zapadu. Vidljivo je u posljednje vrijeme, a izgleda da je počelo davno, kako ne trpi svoje kolege istoričare (ako on s tim predmetom ima ikakve veze), te da u zajednici s nekoliko kompromitovanih tipova na Filozofskom fakultetu pokušava da tamo preuzme vlast i uništi karijeru onima čije knjige čitamo i cijenimo. Šta bi sa Samardžićem bilo da je napisao knjigu poput Kovićevog „Dizraelija“! U tom slučaju mi bismo vjerovali kako nastavlja tradiciju svoga oca, velikog Radovana Samardžića. Ovako, pošto nas nije zadužio svojim djelom, ne gine mu stolica sa zlatnim okvirima i dugo i neurotično brbljanje koje sigurno ne plaća Beogradski univerzitet. Istorija je tu ništa u odnosu na intelektualni plićak u kome se on praćaka a gdje je pogrešno shvaćena Volterova ironija da je istorija „samo dogovorena laž“.

(Pečat)