GORDANA Mihailović, ćerka Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Kraljeve vojske u otadžbini, umrla je u utorak u 87. godini, u svom stanu u Beogradu.

Jedan od retkih ljudi sa kojima je do kraja održavala kontakte bio je novinar i publicista Miloslav Samardžić. Prema njegovim rečima, poslednji put su se čuli telefonom dva meseca pre no što će umreti.

- Poslednji put smo duže razgovarali letos, kada me je zvala pošto je gledala neku TV emisiju u kojoj je rečeno da je telo Draže Mihailovića raskomadano i bačeno u jamu sa krečom. Inače se sklanjala od takvih vesti, pa se i sada jako uznemirila - seća se Samardžić.

* * * * * * * * * * * * ** * * * * * * * ** * * * * ** * *
Gordana Mihailović: Neka ostave kosti moga oca na miru
Dražini potomci daće DNK
* * * * * * * * * * * * ** * * * * * * * ** * * * * ** * *


Onda joj je dugogodišnji urednik kragujevačkih „Pogleda“ objasnio da to nije tačno, da je ekipa forenzičara našla na Adi, blizu nekadašnjeg zatvora, samo životinjske kosti. Državna komisija koja je trebalo da otkrije okolnosti smrti generala Mihailovića i njegov grob nikada nije ispitala drugu moguću lokaciju - Lisičji potok.

- Rekao sam joj da duboko verujem da je njen otac sahranjen u Lisičjem potoku, u okviru kompleksa Belog dvora, na padini ispod crkve. Zahvalila mi je što sam je umirio - nastavlja Samardžić, i kaže da Gordana nikad nije bila komunista i da je u stanu držala dve velike očeve oficirske slike.

Partizani su je zarobili 18. septembra 1944, kod Valjeva, nju i brata Branka sa tri četnika, na čelu sa Mijalkom Perišićem, čuvenim četnikom iz Kosjerića.

- Mijalko mi je pričao kako im je Gordana spasla život i pokazao mi je i zajedničku fotografiju iz tog doba, gde ona ima bombu, u slučaju da mora da se zaštiti. Kada su ih partizani zarobili, Gordana i Branko rekli su da su to samo čobani koji su im pomagali. Tako su četnicima sačuvali žive glave. Već sutradan je britanska misija u partizanskom štabu prenela kao glavnu vest da su zarobljena deca Draže Mihailovića - priča Samardžić.

Brat i sestra su na silu mobilisani i terali su ih da se odreknu nedostojnog oca. „Politika“ je objavila tekst gde pričaju svašta o četnicima, ali nigde se decidno ne odriču oca. Gordana je odvedena na Sremski front kao bolničarka. Tu je ranjena u nogu i prebačena u Smederevo, gde su je lekari držali do kraja rata i tako joj spasli život.

Za vreme rata prošla je kroz dva nemačka logora i zatvora, a posle rata kroz još četiri partizanska. Uhapšena je 1942. i prebačena u zatvor Gestapoa, u Beogradu, odakle je sa bratom i majkom, ali i ostalom decom četničkih oficira, završila u banjičkom logoru. Dobila je upalu bubrega. Ubrzo su pušteni, pa ih četnici sklanjaju. Međutim, nedićevci ih ponovo pronalaze u septembru iste godine u Kadina Luci, ispod Ravne gore. Majku Jelicu šalju na Banjicu, a decu puštaju. Pošto im je kuća u Bregalničkoj 24 bila opljačkana, sakriva ih apotekar Trajković, na Bežanijskoj kosi. Kada je i to skrovište „provaljeno“, idu ka Kosjeriću.

Posle rata nova vlast ponovo hapsi Gordanu pošto je ustala u odbranu jednog kolege studenta, na Medicinskom fakultetu. Prolazi kroz Glavnjaču, pa Zabelu, odakle je šalju na Goli otok, a odatle na Sveti Grgur.

- Dugo nije mogla da dobije posao, pa je radila kao medicinski tehničar. Od specijalizacija za nju, kao dečjeg lekara, ostala je najteža grana - radiologija. Sećaću se Gordane kao izuzetno prkosne žene - zaključuje Samardžić.

UČILA NA GROBLjU

Posle rata Mihailovićevi su ostali bez kuće, pa su živeli u nekoj straćari na Zvezdari. Gordana je učila za ispite u grobljanskoj kapeli. Uvek je bila zdrava, samo je pred kraj izgubila snagu. Teško je hodala zbog šipke u nozi, koju su joj ugradili posle saobraćne nezgode - kaže Samardžić.