Pogled iskosa: Ukrasni motivi na povezima hilandarskih rukopisa

"Varijacije predmeta knjige nisu izmenile ni njenu funkciju, ni sintaksu već više od pet stotina godina. Knjiga je poput kašike, čekića, točka ili makaza. Kada se jednom dostigne savršenstvo, nemoguće je ići dalje", kaže Umberto Eko. Knjigu, jednog od najuzornijih predstavnika hrišćanske kulture, upotpunio je i dovršio knjigovezački zanat kao vid primenjene umetnosti. Izumeli su ga Iranci, kao i onaj omot kojim se neki spis potpuno prekriva da bi se što bolje zaštitio.

PROČITAJTE JOŠ - Pogled iskosa: Fantomi slobode kroz likovnu umetnost Miroslava Šukovića

Prve štampane knjige nisu se kupovale ukoričene već samo stranice koje je kasnije trebalo uvezati. Raznolikošću poveza tih knjiga koje sakupljamo može se objasniti jedno od zadovoljstava koje nalazimo u bibliofiliji. Razlike u povezu dva primerka iste knjige mogu biti od velikog značaja, kako za laika tako i za antikvara. Tek negde na razmeđi 17. i 18. veka prvi put počinju da se prodaju ukoričene knjige. Postoje stoga i kolekcionari koji se interesuju isključivo za poveze. Njih ne zanima mnogo sadržina knjige. Umberto Eko dodaje: "Već i sama činjenica da je neku knjigu ukoričio Marijus Mišel ili Troc-Bozone dovoljan je dokaz kako je ona za njih po nečemu vredna. A zatim, trebalo je voditi računa o još nečemu. Ako ste hteli da vam knjigu ukoriči Troc-Bozone, ponekad ste morali da čekate i pet godina".

Sada i ovde domaći kao i strani kolekcionari iz više zemalja strpljivo čekaju da im knjigu odene u lepo ruho Aleksandar Ćeklić. Nikada u Srbiji nije postojao takav majstor knjižnog poveza, a verovatno ni takav majstor uopšte. Samouk u svom zanatu, ovladao je engleskim jezikom da bi proučavao najveće autoritete za istoriju i praksu poveza knjige (neke je kasnije i ispravljao u njihovim pogreškama), ušao je u sve tajne svoje umetnosti i u paralelni zanat marmoriranja hartije, dotle da je postao član dizajn sekcije ULUPUDS-a i stalni gostujući predavač na dva umetnička fakulteta. Jedino on u Srbiji zna sve o vizantijskom povezu, restaurira ga, pravi, proučava kao naučnik koji objavljuje stručne radove i učestvuje na simpozijumima, ali i izučava celu istoriju srpskog knjigovezništva, sakupljajući poveze starih majstora, mašine i alate, ne bi li otvorio Muzej srpskog knjižnog poveza.

Samo u njega imaju poverenja monasi manastira Hilandar, puštaju ga u riznicu, gde je godinama proučavao naše i vizantijske stare poveze. Samo deo tih istraživanja predstavljen je na izložbama "Ukrasni motivi na povezima hilandarskih rukopisa", koje obuhvataju knjige od 13. do 18. veka, u Pedagoškom muzeju u Beogradu u oktobru i Centru za kulturu i umetnost Aleksinac u novembru. Ćeklić, i sam po izgledu i načinu života monah, otkrio je veliko simboličko i stilsko bogatstvo starih majstora knjižnog poveza, njihovog rada zaboravljene lepote i produbljenog smisla, naučno obradivši tu oblast i u katalogu na stotinu strana.