„Priče o Merama”: Praznina

Subota je. Avgustovsko jutro. U luci se, na vezu, već nalazi orijaški brod-hotel. Tiho je doplovio u svanuće, visinom nadmašuje kotorske bedeme, palate, crkve, zvonike... Gosti će uskoro ispuniti rivu, nagrnuti ka vratima spram mora, krenuti u poludnevni obilazak grada čija se istorija meri na vekove.

PROČITAJTE JOŠ - Pisanje kao jahanje neobuzdanog ata: Pročitajte novi književni biser Gorana Petrovića

Domaći pak u ovo doba idu na "merkato". Neveliki pijac je smešten uz spoljašnju stranu zidina. Kamene tezge su pune svakovrsne robe, prodavci je hvale, kupci zagledaju povrće, voće, mlečne proizvode, masline, pršut, sveže ulovljene ribe... Čini se da se svi poznaju, žagor raste...

Samo što smo stupili među tezge, moja prijateljica, meštanka, naglo zastaje, duži vrat, okreće se oko sebe kao da jednim jedinim pogledom želi da sagleda ukupnu ponudu pazarnog dana... I kaže: "Niko nije došao iz Grblja..." Zanima me zašto, da nije neki praznik, slava ili slično... Moja prijateljica svedeno odgovara: "Mora da je neko umro, pa su svi otišli na saučešće, ili se spremaju za sahranu..."

Zbilja. Nekoliko tezgi je sasvim prazno. Neko je umro u Grblju, udaljenom od Kotora svega pola časa vožnje kolima. Neko je umro u nekom od dvadesetak grbaljskih sela i zaselaka, u tom plodnom polju gde se oduvek živelo od bašti ili maslina, jer je tamo, kažu, najmanja razlika između dnevne i noćne temperature. U već pretoplom starom gradu sigurno ima rođaka, bratstvenika ili prijatelja, onih koji tačno znaju ko je taj koga u Grblju više nema. A oni koji za smrtni slučaj do sada nisu čuli, sada saznaju - pošto niko od Grbljana nije izašao na pijac, svi se spremaju na tamošnje saučešće ili sahranu. Zna se to, sada znam i ja, samo po tome što je nekoliko kamenih tezgi u pijačnom obilju - sasvim prazno.

Sa prijateljicom obilazim "merkato". Biramo robu, prsti su nam ulepljeni od slasti, jer smo probali raspukle zrele smokve... Punimo cegere vezama žućenice i petrusina, mrsom na kriške i kašike, dodajemo tek za šaku žižula, na komad modrih balancina, na režanj pršuta, zagledamo se oči u očice sa ribama, odskače tas suprotan tasu sa posudom punom plavih gavica zahvaćenih iz "kašete", dok se iz nje još uvek cedi more, voda zaliva...

Obilazimo neveliki "merkato" jedanput, dvaput, čak i treći put, jer me bujanje života mami, pa se dosećam da bih mogao da probam i od ovoga ili onoga... Ali, čudno je, u tom obilju uvek iznova skrećem pogled ka praznim kamenim tezgama Grbljana koji nisu došli na pijac, jer je neko tamo umro, nikada neću saznati ko. Istina je da okolni prodavci šire robu i po neočekivano praznim mestima, ali ne sasvim, ne toliko da se ne bi videlo ko nije izašao na taj jedan jedini pazarni dan u sedmici, od koga posle u mnogim grbaljskim kućama čeljad živi tokom čitave nedelje... Praznina će da zaraste u povrće i voće tek naredne subote, kada Grbljani dođu i iznova ponude svoje proizvode... Život će se nastaviti, sećanje na smrt će tada malo da umine. Do nove smrti i nove praznine.

Pošto smo obavili kupovinu, sa prijateljicom se priključujem mimohodu turista koji naviru iz broda-hotela, polako se udevaju kroz Vrata od grada. Imaju pola dana za ove ovde srezane, jedan na druge složene vekove. Zatim ću, sa prijateljicom, među drevnim zidinama sedeti uz kafu. Iako je stari grad prepunjen ljudima, iako je moj ceger pun, iako kafa koju pijemo ima pun ukus, imam osećaj da neko, nešto, nedostaje. Taj tamo čovek u Grblju, gotovo pa mitskom polju izobilja. Za koga znam samo zato što su neke tezge tog subotnjeg jutra ostale prazne.