Pisanje kao jahanje neobuzdanog ata: Pročitajte novi književni biser Gorana Petrovića

Jedanput, u detinjstvu, bili smo u poseti na selu, upitaše me želim li da zajašem konja. Nisam stigao da odgovorim, a neko je već odlučio, podigao me i smestio na leđa plemenite životinje, na ovlaš prebačeno ćebe umesto sedla. Malo je reći da sam se uplašio. Ne samo zato što sam se našao tako visoko, već i zato što sam osećao snagu ata, moć tog skladnog tela, mišiće koji igraju na njegovim bedrima i sapima. Domaćin je držao uzde, ali je konj tropnuo nekoliko puta u mestu, para mu je izbijala iz nozdrva, manuo je glavom, protresao grivu, zarzao kao neodlučan da li da na sebi istrpi nedostojnog jahača. Jedva sam dočekao da me spuste na zemlju...

Neki put, kada pišem, imam osećaj da jašem ata kojeg sam nedostojan. Imam osećaj da se lagano ljuškam, prelazim u kas, galop, čak jezdim neslućenim prostranstvima, osećajući snagu nekog sasvim drugog tela... Imam takav osećaj i uživam. Ali, imam i stalni strah da taj at, da to što pišem, može da me zbaci kada mu se prohte. Jer šta sam ja, nedostojan, u odnosu na ono o čemu pokušavam da pišem, u odnosu na silu jezika, čini nam se ukroćenog, ali sposobnog da se samo jednom propne i nastavi bez jahača.

PROČITAJTE JOŠ -AUTORSKI TEKST PATRIKA BESONA ZA „NOVOSTI“: Rečenica Handkea se vidi uhom

Neki put, kada pišem, imam osećaj da brodim. Ne baš kao kapetan ili mornar, već više kao putnik koji nije siguran gde je luka ishodišta, gde je njegov vez i pristan. Lađa nam se izdaleka čini kao ljuska, ali izbliza postaje jasna dubina njenog gaza, koliko je tu prilikom gradnje potrebno nacrta, pa zavarenih čeličnih ploča, livenih zakivaka, koliko je povesmo dima iz dimnjaka, kako strašno tutnji lanac lengera... Brod je veliki, svaka paluba je kao kuća na kući, ali na pučini izgleda kao da je napravljen od ispresavijanog papirića... Lađa odjekuje, svaki šum ili škripa prenose se komorama, skladišta mogu da prime bog sveti zna koliko čega, ali na pučini ona izgleda kao da je napravljena od papirića na koji mogu da stanu reč ili dve, rečenica. Putovanje brodom je slično pisanju, gledano i izbliza i izdaleka.

Neki put, kada pišem, imam osećaj da letim. Ali nikako avionom, za toliko sam razuman, znam da ne znam da pilotiram. Imam osećaj da letim tako što me o koncima vuče čitavo jato dvokrilnih belih vrata iz jedne bolnice u kojoj sam boravio kao dete. Da, ta uzmahana vrata me vuku kao čitavo jato uzlepetalih ptica. Letim kao da me podižu o lance vezana gvozdena đulad naših teških dana, koju, inače, ne bih bio u stanju sam da podignem, ni da pomerim. Letim kao da stojim na našem ćilimu s drugog kraja sveta, iz Meksika, čija se šara zove “reke i planine”. Letim kao čak nekoliko listova papira na kojima sam napisao priču, da bih onda dopustio da lelujavo padnu sa radnog stola, zatim ih vratio na sto, i sve tako nekoliko puta, umišljajući da tako priču mogu da naučim letu.

Neki put, kada pišem, imam osećaj da mnogo sedim. Imam osećaj da se ne mičem satima, danima, da ustajem samo kada moram, tek za toliko da se protegnem, da prinesem kafu ili novu paklicu cigareta, da umesto Savala pustim Mocarta, da dva-tri puta sedmično poštaru otvorim vrata, a godišnje odem kod očnog lekara... Da, kada pišem, imam osećaj da previše, predugo sedim. Međutim, utešno je to što veoma dobro znam da zapravo jašem, brodim, učim da letim.

Priče o Merama - Goran Petrović