Rizikujući da budem oglašen za špenglerovca (što mi neće nimalo smetati) - konstatovaću da današnje vreme nije najpovoljnije za ispitivanje Betovenovih muzičkih ili idejnih osnovica. Ostavimo li po strani Betovenov 18. i Listov 19. vek - vreme kada nemamo zvučnih zapisa - jasno je da su tri najuticajnija Betovenova klavirska ciklusa u 20. veku snimljena u vremenima ogromnih idejnih i ideoloških oluja. Šnabel snima Betovenove klavirske sonate kasnih devedesetih, kada se u Evropi bore zli i dobri titani; Kempf snima Betovena ranih pedesetih, kada je postalo jasno da se jedna ideologija sunovratila u nepojamne zločine; i napokon Gileljs beleži Betovenov klavirski sonatni ciklus sredinom osamdesetih, kada kopni i nestaje ideja svetskog socijalizma.

Danas, da se popularno izrazim, živimo više u vremenu softvera nego hardvera. I Betoven živi ovo vreme s nama. Ali, ne budimo defetisti. Svako vreme nudi neke prednosti. Svirati danas titanskog Betovena gotovo je nemoguće (u tom smislu preterane su pohvale i za Buhbinderovog Betovena), ali zato je pred savremenim pijanistima prostor nalik snu, prostor ornamentarnog ili ukrasnog u čudesne 32 sonate za klavir.


PROČITAJTE JOŠ: Koncert legendarnog Šloma Minca

Jevgenij Kisin, prvi među koloristima za klavirom današnjice, pokazao nam je koliko je ovo polje široko i maštovito za nove kreacije. Svirajući "Patetičnu sonatu", sonate "Oluja" i Waldstein, kao i Varijacije "Eroika", ovaj pijanista predstavio nam je lakog, raspevanog i maštovitog Betovena.

U čemu je zapravo tajna? Okrenimo se jeziku skaski: kada nije vreme za monolitno sviranje ove muzike, vi je rascepkajte u niz fantastičnih priča i otpevajte neke od najuzbudljivijih pesama za klavirom. Upravo to je učinio Kisin, povlastivši svakog ko je došao na njegov koncert. Čim je zasvirao strašni Grave "Patetične sonate", bilo je jasno o čemu je ovde reč. Tih nevelikih 11 taktova bilo je odsvirano kao potresna priča o silaženju u pakao, tako kao da će nakon toga pijanista spustiti poklopac i ništa više neće odsvirati.

Kako je počelo, tako se nastavilo. Bio je to Betoven kao iz snova. Mešaju se muzičke slike, dramatični prizori, melodija i njena pratnja očajnički se bore za prevlast, tonovi koji su uvek bili prateća figuracija sada postaju glavni igrači sonate... Vrhunac je ovakvo razmišljanje našlo u sonati Waldstein. Fondamenti sonate utopili su se u najnežniji čipkasti preplet šesnaestina. Pijanista praktično demonstrira svoju nesravnjivu veštinu i spajajući desetine uzdrhtalih šesnaestina u prvom stavu praktično demonstrira glisando, sliveni tonski pokret tipičan za gudače, a ne za klavir.

Publika je na kraju koncerta bila furiozna zato što u Beogradu više nema priliku da često čuje ovakvo sviranje. Bisevi, tapšanje u ritmu, ovacije, povici "bravo", na kraju svi u dvorani stoje na nogama i nagrađuju pijanistu kao veštaka i mađioničara. A Betoven? Da li je ovakvim sviranjem on potisnut negde na dno Valhale, što bi rekao Vagner, i tamo kao mrtvi junak pati? Nikako. Betoven bi i sam zacelo pozdravio ovo svoje lice. On je, uostalom, stalno mešao divne snove sa noćnim morama na svojim notnim linijama.