POSEDUJEM sedam knjiga Petera Handkea. Od sedamdeset, koliko ih je napisao, za koje ne bih imao mesta. Biblioteke, poput srca, ne mogu da se šire. Veliki pisci su često visoki pisci. Pritom ne želim da povredim naslednike Žana d'Ormesona. Peter ne bi trebalo da je daleko od 1,98 metara, koliko ima Patrik Modijano. Onog dana kada sam mu nazvao "dobro veče" ispred pariskog restorana Closerie des Lilas, imao sam utisak da je viši od mene. Bilo je to na dan štrajka železnice i gradskog saobraćajnog preduzeća, a on je morao da se vrati u Šavil. Pitao sam ga da li će da uzme taksi. Rekao mi je da neće, nego da će pešačiti. Ništa se ne može učiniti protiv čoveka koji šeta sve do Šavila.

Peter Handke je jedan izduženi austrijski gospodin slovenačkog porekla. Veliki pisac britkog jezika s naočarima kada mu je bilo dvadeset godina, s vremenom se pretvorio u "Bosovog" ili "Pako Rabanovog" manekena. Pešačenje kroz šumu učinilo ga je modelom elegancije, čak i ako su mu prsti malo crni kada dođe kod prijatelja na večeru. U ateljeu "Bato Lavoar", gde nas je pre nekoliko godina primio srpski slikar Miloš Šobajić, Peter je iz džepa svog sakoa čak izvadio šampinjone. Domaćica, Miloševa supruga, pitala ga je da li želi da ih spremi. Rekao je da ne želi, i da bi mogla da ih sačuva za neki sledeći ručak. Ponekad se pitam ko je pojeo one pečurke koje je pisac sakupio na svom putu dolazeći iz Šavila. Pešice.


PROČITAJTE JOŠ: Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

Vodeći autori prepoznaju se po jednoj stvari: po zvuku. Mogli bismo reći i po muzici. Sve u svemu, više volim buku. Postoje autori koji podižu buku i oni koji prave sopstvenu. Rečenica Petera Handkea se vidi uhom, poput rečenice Margerit Diras, Luja-Ferdinanda Selina, Marsela Prusta i drugih. Ne piše se olovkom, nego sluhom. Handkeove reči - spore, slikovite, dirljive, brutalne, zadivljujuće, otvorene - omotavaju se oko čitaoca poput neotrovne zmije, osim kad reaguju na uvrede nanete Peteru zbog prijateljstva prema srpskom narodu i njegovim brežuljcima Bosne. Tamo gde se on šeta. U zastarelim prosrpsko-antisrpskim polemikama, Handke je imao mali hendikep: one se nisu odvijale na nemačkom, jeziku koji njegovi protivnici ne govore, nego na francuskom, jeziku kojim on vlada, mada malo usporeno.


Biti veliki pisac ovenčan međunarodnim nagradama, prevođen u pedeset zemalja, to je ubitačni kliše kojim bi se dičio veliki broj ugaslih pisaca-dosadnjakovića. Svojim poluskrivenim vragolijama, uvrnutim izjavama ("Ima previše autora policijskih romana, treba ih ubijati"), svojom eruditskom nonšalancijom i smelošću iz nekog drugog sveta (prisustvovanje sahrani Slobodana Miloševića predstavlja jednu od tih ništa manje kritikovanih smelosti), Peter Handke ostaje ljutiti mladić, kakav pisac treba da bude do svog poslednjeg udarca perom, odnosno čekićem.


PROČITAJTE JOŠ: Handkeu "prekipele" političke provokacije i uvređen poručio: Ja sam pisac, ostavite me na miru

ČESTITKA "NOVOSTIMA"

FRANCUSKI pisac, veliki prijatelj naše zemlje i naroda, iskoristio je ovu priliku i da "Večernjim novostima" čestita 66. rođendan, koji je bio 16. oktobra. Kako još nije u potpunosti ovladao ćirilicom, čestitka je napisana kombinacijom dva pisma.


Prevod: G. Čvorović