PET mladića i jedna devojka hodaju, pod cirkuskom šatrom, jedni po drugima, gotovo uopše ne dodirujući tle. Trče, prepliću se, skaču u prostoru, opet se dočekujući na drugome...

Francuski "novi cirkus" predstavljen je trupom "Vuk za čoveka", mada je u predstavi čovek čoveku bio podrška, nikako "vuk"... U ovoj predstavi, koju samo akrobatika definiše kao cirkus, ima tenzije. Od uzdržanog kontakta, na početku, koreografija kasnije dostiže dramatične razmere, do te mere da akrobate ponekad moraju, uz osmeh partneru i nežan dodir, da se spuste i na tle... Te forme, koje se menjaju u hodu, stvaraju utisak nekog scenskog kaleidoskopa, lebdenja u vazduhu, zabave, lakoće, do koje se, kao i u "pravom" cirkusu, teško stiže, dugotrajnim treningom.

Recimo to ovako: ako se do rezultata pozorišnog dela stiže samo treningom, a ne složenim procesom rasta drame i zbivanja, koliko taj žanr, opet da kažemo, može da se smatra pozorišnim?... Fudbalska utakmica podrazumeva i igrače, i gledaoce, čak i tenzija raste. Da li time postaje bliska pozorištu?... U klasičnom cirkusu, "Sirk d solej", na primer, podrška partnera i kolektivni čin dostižu vrhunac. Je li to, takođe, teatar? Gde je razlika (sličnost) akrobatske "akcije", sa pozorišnom radnjom?


PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA - 53. BITEF: Teško se gradi, lako se urušava


Jedan veliki dramski stvaralac je, davno, definišući suštinu pozorišne umetnosti opomenuo, da je dubiti na glavi velika umetnost, ali, ipak, nije pozorište... Šta li je time hteo da kaže?!

Ako se zanemari upitanost, treba li "novi cirkus", u ovoj, suviše jednostavnoj formi, da stigne do Bitefovog Glavnog programa, treba pošteno priznati da smo otvorenih usta uživali u umeću šest francuskih "cirkuzanata". Šarmantno, zabavno, spretno, "u znoju lica svog", što govori o naporu koji je za tu "zabavu" neophodan, izveli su svoj mali šou za dete u nama. I to je bio doživljaj koji je suviše zabavan da bi pokrenuo velika pitanja, o interakciji među ljudskim bićima i neiskorišćenim mogućnostima društvene podrške. "Stalno stanje neravnoteže", čemu trupa "Vuk za čoveka" ("Čovek je čoveku vuk?") teži, previše je filozofska misao, kojoj je potrebno čvršće uporište u samom performansu.

Kada je Jovan Hristić, možda najznačajniji srpski pozorišni kritičar, za "San letnje noći", koji ima veze sa cirkusom, u režiji Lindzija Kempa, pišući o 15. Bitefu, rekao da više ne pripada pozorištu, došao je u sukob sa obožavaocima Kempove predstave, ali i sa onima koji "novi cirkus" svrstavaju u pozorišni žanr. Pogotovo na ozbiljnim festivalima.