ELITNA likovna manifestacija "Dokument" naručila je od francuske konceptualne umetnice i performerke Fije Menar rad "Nemoralne priče", čiji smo prvi deo, "Kuća majka" videli na 53. Bitefu. Umetnica sat i po, pred našim očima, od kartona gradi antički Partenon, a kada ga sizifovski sagradi, Bog šalje kišu i sve se urušava. Apokaliptična scena, kada, kroz maglu, izranja umetnica, obučena kao Blejd Raner, iz ruševina hrama, koji je svojim rukama, mukotrpno, podigla, dostojna je prizora iz velikih Bitefovih predstava, koje smo, samo njih nekoliko, zauvek zapamtili. "Ajnštajn na plaži", Boba Vilsona, na primer.

U Beogradu je, baš u vreme trajanja 53. Bitefa, svetska konceptualna umetnica našeg porekla Marina Abramović, sa svojim performansom. Pominjanje "Dokumenta", kao naručioca rada Fije Menar ima u osnovi stalno pitanje, nije li bilo više pozorišnih predstava za selekciju, ili, u svetlu potonje informacije - nije li, onda, bilo logično da performans Marine Abramović, već (dobro) finansiran, uđe u ovogodišnji glavni program našeg voljenog festivala? Pojavljivanje likovne instalacije na pozorišnom festivalu može da bude proširivanje značenja savremenih teatarskih praksa, svake godine se govori o tome. Ali može da se tumači i kao znak da "velikog" pozorišta više nema toliko da bi zadovoljilo Bitefove kriterijume. Problematična i, naravno, neistinita teza.

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA 53. BITEF: Osuda užasa koji nam preti

"Kuća majka" je opominjuća predstava, koja, izgleda, govori o urušavanju sveta, Evrope, Mediterana, nas, svega - performans o neumitnom nestanku, uprkos nadljudskim naporima da se nešto izgradi. Bilo bi previše jednostavno, kada bi napor Fije Menar počivao samo na ovoliko očiglednim porukama. Ovaj likovni performans (koautor je Žan-Lik Božol) ima svoju dramsku suštinu, i to je postao redovni sastavni deo programa vizuelnih događaja.

Dragana Bošković

Ona nas prisiljava da, kao učesnici, ne samo posmatrači (Bitefov imerzivni teatar), budemo strpljivi, tihi, da sopstvenim mentalnim naporom potpomognemo građenje, koje nastaje gotovo u vazduhu, a gradi samo jedna Amazonka. Uči nas da je sam čin gradnje naš život (život predstave) i da, kada se taj hram naših mentalnih upinjanja, podrške i napora umetnice uruše, pod prirodnim silama, vidimo lepotu u tome - rušenje, koje rađa mogućnost neke nove izgradnje. To je plod sugestivnosti, koncentracije, umeća Fije Menar, čiji prodoran pogled, na kraju, kada se katastrofa već dogodi, govori više od hiljadu prekora.