PRVIH četrdeset pet minuta gotovo dvaiposatnog hepeninga "O mesu i betonu", brazilske koreografkinje i rediteljke Lusijane Lara, protekne u laganoj šetnji gledalaca hangarom u Luci Beograd, sa papirnatom kesom na glavi, dok učesnici, oni iz Brazila (i publika je još učesnik), uzimaju ponekog za ruku i šetaju s njim okolo. Kasnije, Brazilci trpaju otpad iz crnih vreća u svoju odeću, do enormnih razmera. To traje, uz škripeće zvuke plastike, koja puca pod težinom, dok se flaše taru jedna o drugu. Onda, isti ti učesnici, isprepletani u žestokoj borbi, između nas, oslobađaju jedno drugoga tih "umetaka", pri čemu strgnu i odeću. Kao da im je život u pitanju, bore se da se iz tog ljudskog klupka oslobode, i, tako nagi, beže u ugao. Dugo tako stoje, dok ih mi okružujemo. Uhvativši se za ruke, prođu, u toj formaciji kola hangarom, dok se publika sklanja s puta, ili učestvuje, sa njima, u okretanju. Ljudi, goli i obučeni, kruže u nekom mističnom plesu, dugo.

Vrlo je važno opisati ovaj hepening (koji nije dosegao složenost pozorišnog performansa), zbog toga što bi ga svaki od gledalaca mogao drugačije interpretirati. Pitanje je ličnog doživljaja, iskustva, stepena sopstvene socijalizacije i gledalačkog strpljenja, kako se opredeliti za priču, nit, koja vodi kroz ovu instalaciju. A sami učesnici, oni koji "rade" (teško ih je nazvati glumcima, pa i igračima), oni posvećeno, u nekoj vrsti transa, prianjaju telima za beton (otud naslov), otimaju se bespoštedno, igraju, kao u nekom paganskom ritualu.

Teško je oteti se utisku da prisustvujemo nekom prapočetku, sa kesama na glavi, obezličeni, bespolni, kao neki prvi ljudi, koji se tek uče kolektivnom životu. Tek kad "kese spadnu", atmosfera živne, jer se tek tada živi, stvarni ljudi susretnu za izvođačima, koji su, do tada, bili njihove vođe. I igra se menja. Izvođači postaju posmatrani od publike. To više nije idilična igra.

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA - 53. BITEF: Gastarbajterska ljubav iz početka

Lusijana Lara ima sasvim očiglednu nameru da uvuče publiku u događanje, koje traje. No, tu nameru ne slede spontano i izvođači. Na primer, kada je neko iz publike pokušao da se, sklopljenih očiju, svojim telom preplete sa kružnom formacijom golih tela, oni su samo podigli ruke, da gledaoca propuste napolje. Iz toga se jasno videlo da je u pitanju interaktivna, a ne suštinski imerzivna predstava. Ko je hteo da se igra sa njima, nije u tome uspeo.

Kao većina scenskih projekata, koji istražuju u "filozofiji đubrišta", kao metafori za talog istorije i civilizacije, i ova ima jasnu i nedvosmislenu poruku, da smo okruženi đubretom, a plastika je, svojom toksičnošću, jasan znak stanja, do koga smo doveli ne samo planetu, koja nam je stanište, nego i naše odnose, pre svega.

"O mesu i betonu" nije previše složen projekat za tumačenje, kako pokušava da se predstavi. On se obraća instinktivnom, čulnom, telesnom u gledaocu i time postiže istinitost, ali sasvim posrednu. Osim što se ispod kese na glavi teško diše, naše telo u ovoj predstavi nije ludičko, ono je samo umorno od silnog stajanja u mestu i šetnje u malom radijusu. Prirodnog dodira sa izvođačima nije bilo.