KOREOGRAF i igrač Kuduz Onikeku, sa još dvoje učesnika, jednim muškarcem i jednom ženom, uspelo je da dočara, nimalo ilustrativnom koreografijom, insajdersku stranu migrantske katastrofe. Uz uzvikivanje imena zemalja odakle dolaze imigranti, sa nekoliko napisanih reči na našem jeziku ("Niko ne stavlja svoje dete u čun, ako more nije sigurnije od doma..."), u scenografiji razbacane garderobe i ličnih stvari, što je slika koja je i nama u oku, iz našeg grada, doprli su do gledalaca svojom neposrednošću, autentičnošću, toplinom, i sala im je uzvratila emociju, iako, na opštem planu, nikakvu drugu pomoć njihovim sapatnicima nije u mogućnosti da pruži.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA 53. BITEF; Eden fon Horvat: "Mladež bez Boga"

Sa rancem na leđima, svako od igrača je preskakao koreografske prepreke, njihov očaj je bio vidljiv u svakom koraku...

Kuduz Onikeku, istraživač u oblasti dens teatra, naročito u spoju sa nigerijskom tradicijom Joruba (otud naslov, sklopljen od izraza Joruba i Evropa), vizionar je, očigledno, koji ovu vrstu istraživanja pronosi i po najvećim svetskim festivalima. Najverovatnije, u programu, koji ima za cilj da predstavi šarolikost različitih "škola" i izvođačkih praksa, danas veoma aktuelnog dens teatra. U tom smislu, nastup nigerijske "Kompanije Q", bez obzira na to što je koreograf profesionalni igrač i vanredni profesor plesa na Kalifornijskom univerzitetu, čini se da je jedan od onih poteza, kojih ima svake godine na Bitefu.


Dragana Bošković

To su predstave koje bi trebalo da budu sastavni deo posebnog, a ne Glavnog programa, u kome nije važna stvarna "veličina" predstave u selekciji, njena složenost, inovativnost, predstavljanje novih pozorišnih praksa, nego informacija o aktivizmu umetnika, da, kroz umetnost, kojom se bave, postave prava pitanja o svetu, u kome postaje život nemoguć, koji sila najjačih uništava, deo po deo. Zbog toga je ova dragocena predstava prikazivana i na festivalima, koji nisu prevashodno pozorišni.

Neprestano imajući u oku, umu i srcu sliku utopljenog mališana, imigranta koga je more izbacilo na neku od negostoljubivih obala, svima se igra nigerijskih dens umetnika prikazala ne samo metaforičnom, istinitom, inventivnom, nego je donela, i ostavila poruku, koja je u suštini dramske umetnosti - preispitivanje moralnih stavova, sa kojima živimo, potrebu da se reguje, pokrene, da svet, koji teatar zasigurno ne može da promeni, osudi jasno užas, koji svima preti.

I doći će, kad-tad, do svačijeg dvorišta.