KADA je pre 12 godina opština Zemun raspisala konkurs za konzervaciju i restauraciju zidova Nikolajevske crkve, posle višedecenijske nebrige, najstariji beogradski pravoslavni hram bio je prilično zapušten. Krov je prokišnjavao, fasada je bila ispucala, zvonik se odvojio od naosa, unutra je bilo mračno, začađavljeno, jer je crkva u nekom periodu gorela... Ovoga se priseća beogradski kozervator, restaurator, slikar, freskopisac i ikonopisac Tatjana Filipović, koja je nakon mnogo prethodnog posla u sanaciji zemunske bogomolje, napokon, u prilici da obnavlja zidne slike.

- Zatekli smo jedno žalosno stanje i već na samom početku radova otkrili da crkva ima ozbiljne probleme sa statikom, pa sam pozvala građevince i arhitekte, kako bi dali stručno mišljenje o stepenu oštećenja - nastavlja sagovornica. - Potom se ispostavilo da hram leži na bazenu vode. Ikonostas je bio crvotočan od vlage, počeo je da se naginje na jednu stranu.

Ali, dve godine pre nego što je Građevinski fakultet preuzeo brigu o saniranju zdanja 2010. godine, uz blagoslov patrijarha Pavla, kako freske prilikom bušenja, injektiranja i ostalih intervencija (oko crkve je sve bilo iskopano, sondama se vadila voda, stavljane su utege i spolja i unutra...) ne bi pale sa zida, Filipovićeva je krenula u njihovo spasavanje:

- Konsolidovala sam ih i vezala za zid - priča umetnica, koju je u decembru prošle godine pozvao sveštenik Draško Tepavac, starešina Nikolajevske crkve, sa namerom da dovrši započeto i vrati sjaj živopisu. Posle završetka građevinskih radova, lane je obnovljeno dve trećine ikonostasa, pa je došao red i na rekonstrukciju zidnog slikarstva, za koju je dobijen blagoslov patrijarha Irineja.

Poziv je dočekala u Republici Srpskoj, gde je oslikavala crkvu Svetog Vasilija Ostroškog, koju u rodnom Tršiću podigao dobrotvor Velizar Aćimović, naš građevinac koji živi u Rusiji.

- Za Nikolajevsku crkvu sam se poslednjih 12 godina vezala kao za svoju kuću - objašnjava sagovornica, koja je kao spoljni saradnik Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, radila i na našim najznačajnijim srednjovekovnim spomenicima, poput Žiče ili Gradca. - U ovoj crkvi nema klasičnog fresko slikarstva, već je u pitanju seko tehnika, ulje na zidu. Zidno slikarstvo Nikolajevske crkve nastajalo je u tri epohe: priprata je najstarija, a hor i oltar najmlađi, iz tridesetih godina prošlog veka, dok je između nastao centralni deo, u kome su predstavljeni srpski kraljevi i scene iz života Isusa Hrista, kao i sama soleja.


PROČITAJTE JOŠ - Crkva Svetog Marka: Mozaik koji ima dušu


Obnovu Nikolajevskog hrama (u kome će Hiton Gospodnji ponovo gostovati od 22. septembra do 6. oktobra) pomogli su ljudi dobre volje, parohijani i vernici, Opština Zemun (u čije ime brigu o crkvama vodi Damir Kovačević), a veliki donator je i Goran Visović, sa porodicom.



Kako je ova crkva, arhitektonski i slikarski, rađena u baroknom maniru (ikonostas je kategorisan kao najlepši iz 18. veka), sagovornica, na pitanje da li postoji razlika između rada na ovakvom i spomeniku srednjeg veka, odgovara:

- I barok i Vizantija se vode kao stari objekti, tako da su principi i pristup poslu isti, kao i materijali. Duhovno sam vezana za Vizantiju, ali kada su svetinje u pitanju, nebitno mi je da li je posredi barok ili srednji vek, jer radim srcem. Štitim kulturna dobra, kakva god da su. Barok jeste kitnjastiji, takvi su i ornamenti, a likovi svetitelja su realističniji, pa običnom svetu izgledaju životnije. Vizantija, s druge strane, ima svoje "tvrde" zakonitosti, ali i sopstvenu lepotu.

Radeći na najlepšim srednjovekovnim zdanjima, naša sagovornica je izbliza, sa skele, gledala boje i poteze starih majstora, učila od njih. Ali, kada kao freskopisac ili ikonopisac stvara nova dela, smatra da prethodnike ne bi trebalo oponašati.



- Oni jesu neprevaziđeni, ali kada radim, pokušavam pre svega da ostanem u duhu Vizantije, istovremeno stvarajući nešto novo - kaže Tatjana Filipović, koja je pre četiri godine oslikala zidove oltara crkve Svetog preobraženja na Pašinom brdu, kao i njen ikonostas. - Prvo konsultujem teologe, koji su mi uvek navigacija. Vodim se teološkim kanonima, koji su nepromenjeni - svetitelj mora imati određenu haljinu, bradu... Prvo napravim skicu, pa crtež koji nanesem na zid. Tako nastaje koncept, a potom slažem sliku do slike, i pravim kompoziciju.


PROČITAJTE JOŠ - Po utehu i pred Hristovu dolamu


Za oslikavanje crkava Tatjana Filipović koristi stare materijale, prirodne pigmente:

- Pojedini su dobijeni od poludragog kamena, ima ih zemljanog porekla, a većina je mineralnog - predočava naša sagovornica, dodaje da samo materijale neotporne na crkvene uslove gde je prisutna kondenzacija menja novim, hemijskim. - Ako mogu da biram i predložim zadužbinarima koji žele da ostave nešto svojoj deci, zemlji, i pre svega crkvi, onda upućujem na te stare materijale, za koje nam je istorija pokazala da su postojani sedam, osam vekova.



FOTO-DOKUMENTACIJA

VEĆ je tokom istraživačkih radova na Nikolajevskoj crkvi naša sagovornica, 2007. godine počela da stvara sada već bogatu foto-dokumentaciju.

- U sadašnjoj rekonstrukciji upravo se vodimo tim snimcima zatečenog stanja, jer je tokom građevinskih radova stradao jedan deo ornamenata. Svaki savesni konzervator mora dobro da snimi zatečeno stanje, ali fotografišu se i sve ostale faze, do završne - tvrdi Filipovićeva.



NEMA JEFTINIJE I NEMA BRŽE

NAŠ 21. vek doneo je to da se sve proizvodi brzo, da je lošeg kvaliteta i napravljeno da kratko traje. Upotrebljavaju se neprovereni materijali. Ako hoćete da neko kulturno dobro traje, morate da vodite računa na kakvom nosiocu slikate i da li će boje dati dugotrajnost umetničkom delu. U ovoj našoj zemlji Srbiji se zato bijem sa vetrenjačama. Svima kao da je najbitnije koliko nešto brzo može da se naslika i koliko će koštati, malo ko se bavi time koliko će trajati. Kao konzervator, ne odstupam od toga da se upotrebljavaju najkvalitetniji materijali. Nema jeftinije i nema brže - zaključuje umetnica.